Парцела 142 на гробљу у Загребу: Стотине убијене српске дјеце лежи ту
1 min read
Фото: Јадовно
Своју историју тешко памтимо, хумке пуне недужно проливене крви српске нејачи током другог свјетског рата заборавили смо онога тренутка када смо крвника опет прихватили за брата и вјеровали у неку бољу сјутрашњицу.
Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj крије тијела заборављене српске дјеце која су страдала од усташког ножа у Независној држави Хрватској. Живот неколике стотине малишана прекинуо је зао наум Павелићевић кољача. Историчар Ђорђе Бојанић, који се кроз свој рад бори против заборављања наше историје сматра да 90 посто Срба не зна да ово мјесто постоји.
„Зашто? Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве или нас то не интересује, што је велика трагедија по нас, зато смо ту гдје и јесмо. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања!?“, пита се Бојанић и додаје:
„Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дјеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у геноцидној Независноj Држави Хрватскоj и њеним усташама.
Скоро невидљива плоча са натписом, једва видљива и прекривена растињем, као што смо и ми прекривени незнањем и равнодушношћу“
Бојанић сматра да су ова недужна дјеца заслужила маузолеј, а за којим по његовим ријечима, наши преци и жртве геноцида плачу!
„А ми живи и даље немамо снаге да маузолеј подигнемо! Чак ни поглавље у уџбеницима историје немамо о српском страдалаштву у 20 веку. Зашто? Морамо ово знати, да нам се зло поново не догоди“, јасан је Бојанић.
На гробљу се налази споменик и мала плоча на којој пише „Овдје је сахрањено неколико стотина дјеце са Козаре 1942“.
Данас тек по која играчка свједочи да није обичан гроб већ мјесто гдје је стотине малишана задњу пут видјело свјетлост дана.
Дуго чувану тајну открио је Душко Томић у књизи „Путевима смрти козарске дјеце“, пише портал Јадовно.
Књига доноси списак 862 дјеце која су убијена и на том мјесту покопана.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
u Srbiji ijadnoj CG na vlasti su komunisti koji nastavljaju tamo đe je Broz stao,i tako ce nam biti kako oni kazu
SRAMOTA ME KAO SRBINA NA NAŠU SANU , KO SU TE OSOBE KOJE BI TREBALO DA PRESTAVLJAJU NEKI TRUST MOZGOVA I DA POKAŽU KUDA KAO NAROD TREBA DA IDEMO. POSEBNO SAM KIVAN NA ISTORIČARE U SANU KOJI SE NE OGLAŠAVAJU VEĆ SU SE UHLJEBILI NA BUDJETU DRŽAVE I SREĆNI I ZADOVOLJNI A NAROD IH UOPŠTE NE INTERESUJE. SVE JE TO OBIČNA ŽABORKEČINA KOJA NIKOG NE PRESTAVLJA A NAJMANJE NAS SRBSKI NAROD.
Narod koji zaboravlja istorija mu se ponavlja. Losi politicari, losi generali, pretvorili su nase pobjede u poraze, dozvolili su da izgubimo Krajinu, Kosovo I Metohiju djelove BiH idanas vecinski srpske uz mnogo prolivene krvi. Boli saznanje da da do poisa ’71 vecinski narod u BiH bili su Srbi, da je Sarajevo bilo vecinski srpsko. Boli to da je Krajina pala izdajom, a da veliki dio naroda boli briga za to I u CG I u Srbiji, samo materijalizam ih interesuje.
Slava mucenicima sa Kozare, Korduna, PIve, Velike… I svih srpskih stratista. Dako se nekad opametimo
Не можемо сву кривицу пребацивати на Србију и ЦГ. Сећам се како су 70-тих у Хрватској где сам рођена и живела до МАС ПОК хистерије, и Срби били на тргу бана Јелачића учествовали у протестима на страни проусташке политике под диригентском палицом Савке Дапшевић, Мика Трипала….Сећам се како су управо Срби након тога забијали и даље главу у песак негирајући усташизацију Хрватске или прелазили у католике. БАШ КАКО ТО ДАНАС ЧИНЕ У ЦРНОЈ ГОРИ И ВОЈВОДИНИ ПРОДАЈУЋИ СВОЈУ ВЕРУ ЗА МАЂАРСКЕ ПАСОШЕ. Сећам се паљевина на Козари 78.- и о томе су Срби ћутали. Срби су заташкавали диверзије, силовања, убиства Срба у свим бившим републикама „братске “ нам СФРЈ. Сведок сам како неки од оних који су у Н.Сад из Задра , Ливна….. избегли, али и из других крајева бивших југословенских република, пљују по Србији , али не и по НДХ , Туђмановој и Колиндиној проусташкој политици или Изетбеговићу који су узроком рата и етничког чишћења, па када сам их питала зашто се у НДХ не врате где им је сачувана имовина, нападоше ме за ширење „националне мржње“ у односу на „брата“ Хрвата. Многи које лично познајем, који су у Србији нашли уточиште, који су на темељу ратног профитерства постали „угледни бизмисмени“ у Н.Саду и шире, сада су гласноговорници Војводине Републике и свођења Србије у границе које јој је одредио немачки Вермахт 41. Ништа није црно-бело и треба рећи истину до краја не негирајући зарад амнестирања сопствене дволичности, полтронства, кукавичлука, одговорност за издају политичког руководства СФРЈ, каријериста и позера у ЈНА.
Многи Мађари које познајем, нису дезертирали већ су бранили кућни праг и напуштене старе родитеље оних Срба из Би Х…. који су се скривали по студентским домовима у Новом Саду и по Н.Сад шверцовали бензин и др. заузимајући позиције у политичким партијама, одговоарајући :“ Сувише смо млади да би гинули.“ Било је таквих и код мене у фирми. Били су вршњаци синова мојих колега Мађара који су изгубили делове тела у Босни, на Кошарама….. осим тога у модерној историји 27.март 1999.г. остаће упамћен по хероју пуковнику Золтану Данију, који је оборио тадашње „чудо“ од авиона, амерички стелт Ф-117A. Много је хероја у Србији који данас живе на егзистенцијалном и биолошком минимуму.
Будо Симоновић, наш дивни Србин и Морачан је уочи овог посљедњег рата написао потресну књигу „Огњена Марија Ливањска“ о страдању Срба ливањског краја од усташке руке у љето 41. То је својеврсна збирка аутентичних изјава људи из времена тог покоља, жена и мушкараца већ поодмакле доби. Да неби Буде и његове хуманости и великог труда, ти људи би са собом у гроб однијели све те страшне успомене које би остале незаписане и временом заборављене. Овако су вјечно остале записане и зато ти Будо вјечно хвала на томе.
Мени су о тим страшним злочинима у којима је страдала и њихова породица, сведочили Ристо и Милена из Ливна, који су и сами жртве муслиманско- усташких злочина у последњем рату. Ристо и Милена су били угледни грађани Ливна и што је мени непојмљиво, Милена је била члан КПЈ.Одмах по почетку рата 90-тих њима се историја понавља. У кућу су им упале прве комшије,муслимане, сву имовину су им попљачкали а Ристу скинули нагог, везали га ужетом као говедо и тако спровели кроз Ливно до логора. Страхоте које је ту преживио су непојмљиве,толико страшне да је човека страх да их наглас изговори. Након тог логора одведен је у Лору где је спасен приликом једне посете Црвеног крста. Живе и данас у мојој згради у Н.Саду.
Potpuno ste u pravu. Ta tzv.dolina bogova, kako sami sebe prozvase, ne bavi se onim sto treba. Lakse im je i za njihovu gordost potrebnije da izigravaju nekakve velicine. Sramota je i grijeh ovakav odnos prema nasim zrtvava.
SANU
Tragedija srpskog naroda traje. Koliko i kome uputiti kritike kad znamo rezultat, danasnje Srbe ne zanima istorija. U Skupstini Srbije nije prosao predlog da se 10 April proglasi danom genocida. Ova vlast u Srbiji neprijateljem smatra opoziciju i dok se oni medjusobno kolju, srpaka istorija nestaje. Starsno. U pamet se braco Srbi! Kakvi Albanci, kakvi Hrvati, kakvi Montenegrini. Ne dozvolimo da nas se i dalje preci stide i srame.
У књизи Душу нису убили, Мире Лолић Мочевић има више података о томе. Наиме, лаан је број пар стотина…у питању је далеко више дјеце, а и локација је друга гдје су бачени…
ЖИВИМО У МРАКУ И БАУЉАМО У МРАКУ !
НЕМАМО ПРАВО тражити опрост од Новомученика србских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања. Гробља су истински одговори о томе на шта смо себе свели и колики смо заиста родољуби. И данас се дижу споменици србомрзитељу Брозу, а оваква сведочанства нестају у корову. Зашто историчари не расветле до краја Брозов однос са Ватиканом па ће бити сасвим јасна његова улога!? Сасвим сигурно да мрачна личност у питању !!! Однос Броза према Ватикану није у потпуности историјски расветљен, ту пре свега мислим на Брозову посету Ватикану током Другог светског рата, која је пола века скривана од србске јавности. И данас Срби не знају скоро ништа, или јако мало, о његовим разговорима са Алојзијем Степинцем. Јавност је плански добијала и данас добија фризиране информације о том разговору које нису угрожавале хрватски интерес.
Позната правница Смиља Аврамов тврди да нигде не дају на увид Брозов досије: “Тачно тако. А истраживала сам у Војном архиву у Риму, у Фрајбургу у војном немачком архиву, у државном архиву у Бону, у државном архиву Велике Британије, у Конгресној библиотеци у Вашингтону, у Москви. Нигде нисам могла доћи до Титовог досија. Изричито ми је у Риму речено: све што се тиче страдања Срба могу добити али не и „Досије Броз“… У Москви је била отворена архива Коминтерне, али Титовог досијеа није тамо било. Узео га је Горбачов и није га вратио. Чула сам да је накнадно архив поново затворен. Кад сам ја тамо била могли сте све да добијете, али ништа о Титу“ ( Аврамов, 2005: 31).
Šta radi SANU. Treba napraviti knjigu i popisati sve jame i stratišta Srba u 20 vijeku. To mora uraditi institucija. Ni ovo ne bismo znali da čovjek nije našao i slikao. To mora biti peojekat na nivou države Srbije kao matice svih Srba.
Oni promovisu siptare kao ilire
Zapitajmo se da li smo, zaboravljanjem smrti i jedne djecje zrtve, zasluzili naprijed? Da li ovo stagniranje i unazadjivanje sami Bog i vrijeme osvjescuje pamcenje naroda? E, to je nasa vjera pravoslavna- sve oprostiti…zalosno….