• Насловна
• Наша Србија
• Топ 0

Лицемјерје у блокадама: Слобода само за „наше“ медије

4 дана ‎ ИН4С

Док се студентски протестанти у блокади и њихови политички спонзори заклињу у „слободу медија“ и на својим саопштењима дијеле подршку појединим телевизијама и новинарима, стварност на терену говори нешто сасвим друго.

Јер, ако је „слобода медија“ искључиво право Н1, Нове С и њима блиских да извјештавају без притисака, онда се мора поставити питање: шта је са осталим новинарима? Гдје је њихова слобода?

Тешко је заборавити да је управо РТС, јавни сервис који сви грађани Србије плаћају, био блокиран од стране истих тих студената и активиста. Новинарима и радницима није било дозвољено да уђу у своје просторије и раде посао за који су плаћени. То није критика, то није бојкот, то је брутална забрана рада.

Исто тако, новинари који нису „подобни“, посебно репортери Информера, на блокадама су трпјели и физичке нападе, увреде и пријетње. То су исти они „борци за слободу медија“ који данас у својим саопштењима хвале једне новинаре, а друге буквално прогоне са улице.

Да ли је то та независност о којој причају? Независност која признаје право на рад само медијима који их величају?

Јавност мора да види да овдје није ријеч о борби за слободу говора, већ о голој борби за власт и медијски монопол. Када студентске групе блокирају јавни сервис и насрћу на новинаре, они не бране слободу – они укидају слободу свима који мисле другачије.

Зато је свака прича о „одбрани независног новинарства“ празна форма, добро упакована за страну амбасаду и невладине донаторе, али без трунке стварног садржаја. Јер, гдје год они добију прилику, показују да им није стало до слободе, него само до контроле.

Да ли је слобода медија кад блокираш јавни сервис, у који народ улаже милионе кроз претплату, и не дозволиш новинарима да уђу у зграду? Да ли је слобода медија кад се испред камере Информера урла, пријети, и кад се новинари физички нападају јер су „неподобни“? Ако је то слобода – онда боље да такву „слободу“ нико и не жели.

Селективна одбрана медија најбоље показује лицемјерје ових група. Н1 и Нова С се уздижу као бастиони независности, а сви остали који нису под њиховом контролом проглашавају се режимским гласилима, непријатељима, „пропагандом“. Тај метод искључивости није борба за плурализам, него борба за монопол.

Дакле, они ни не желе „независне медије“, већ своје медије.

Посебно је безобразно кад ти исти студенти, који се представљају као будућа интелектуална елита, на својим скуповима не допуштају ни најобичнијем локалном новинару да ради посао ако не припада „правом табору“. Да ли је то интелектуални дух универзитета? Или је то најгора врста политичког фанатизма у којем нема мјеста за слободну ријеч?

Али није први пут да се у Србији под плаштом „борбе за слободу“ гура једна уска, интересна агенда. Јавност се покушава убједити да је блокирање саобраћаја, упад у институције и линч неподобних новинара – нешто што служи „вишем циљу“. Истина је, међутим, да  је „слобода медија“ само рекламни слоган за западне спонзоре и невладине организације које такве акције финансирају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: