Пише: Мишо Вујовић
РАДЕ И МИЛОВАН
“Мене су учили да је образ важнији и од живота и од функције. И да је част, последња плата коју добијеш кад све друго престане”, каже Раде.
Никад није говорио о себи. Понашао се у духу имена. Радио је. Није се бавио причама, већ делима. Она су остала иза њега као сведочанства људи и ствари које говоре уместо речи. То је била његова реторика.
Али понекад, реч мора да се каже. Не да би се оптужило, већ да би се памтило. Јер, ћутање понекад личи на пристанак. А пристанак на неправду није његов језик.
С’ Милованом је, говорили су, био пријатељ.
Милован, естрадно вашарски тип — глатко избријан, порцуланских зуба, осмех из каталога, благоглагољив, све у излогу.
Раде непретенциозан, скроман спортски одевен, глас прошао кроз дим и ватру, шкрт на речима, богат на делу.
Када је дошло време да Милован буде смењен, он је био тај који је стао испред њега. Без питања, без калкулације. Јер се пријатељство не доказује у повољним тренуцима, већ кад загусти. Сачувао му је место — или, како је неко грубо рекао: „сачувао му гузицу у фотељи“.
А онда, годинама касније Милован му враћа на традиционалан начин. Онако прелетачки , уз лагани скок из једне странке у другу, као што се прескачу баријере кад не мораш да их поштујеш.
Милован је саветовао новом човеку да тражи Радетову функцију.
„Близу је пензије,“ рекао је. И тражио је. Ништа необично у временима у којима нико није вечан — ни човек, ни функција, ни образ.
Почели су притисци. Тражили су Радету да смени шефа на Златибору, јер „није њихов“. Није могао. Није хтео. У његовој кући се не смењује човек због партијске књижице, нити се поставља због ње. И ту почиње крај.
Хтели су да га склоне. Да забораве шта је остало иза њега: три студентска комплекса — на Авали, Палићу и Златибору. Места на којима се студент осећао као човек, као грађанин државе која га није заборавила.
Многи су стали уз њега. Није то била борба за функцију, већ за принцип. Нађоше, на крају, компромис: остаје до шездесет пете. Решење о разрешењу стигло је на рођендан. Симболично. Честитка из система.
А Милован?
Он је изгубио оно што се не враћа :поштовање. Не туђе, већ сопствено. Оно што човек гледа у огледалу кад остари.
А Раде?
Он и даље пије вино с водом. Иде у лов. Игра реми. Чува тајне. Не броји ножеве у леђима. Не пљује увис.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Milovan je blazirani folirant, koji se obogatio kupujući meso sumljivog kvaliteta za studente.