Рат у Украјини је ушао у одлучујућу фазу. Следећи корак је или међудржавна ескалација, или исфорсирани мир у коме ће се све стране интензивно мрзети барем неколико наредних година. Из неког разлога Европи тешко пада избор између те две опције – да ли зато што је мржња капитални грех, или зато што јој можда није доста ратова овог лета?
Добар део штампе немачког говорног подручја и даље покушава да о Украјини извештава у терминима обрачуна између источних сила хаоса и западних просветитељских снага, али веродостојност таквих једноставних интерпретација постаје све проблематичнија.
Треба бранити принцип, па макар цивили умирали од глади, закључак је који остаје након читања коментара аустријског дневног листа Пресе од прошле среде (аутор Михаел Лачински).
А принцип је, пише Пресе, да је Москва последња која би требало да шаље хуманитарну помоћ у Украјину, посебно не на такав театрални начин, са колоном која уз медијску помпу креће из Москве, а „могла је и из неког другог, украјинској граници ближег града“.
„Животи цивила у Доњецку су последње до чега је Путину стало“, он само жели да медијски ефектно покаже како се пре Кијева и Европе сетио да патња цивилног становништва у источној Украјини има нечег срамотног за све актере у сукобу.
Закључак коментара: „Треба зауставити Путинове камионе и московски Агитпроп“.
Хуманитарна помоћ с предумишљајем
Московски Агитпроп? Пре ће бити да је руски хуманитарни конвој представљен по најефектнијим драматуршким правилима које је амерички Си-Eн-Eнпионирски увео на глобалну медијску сцену пре четврт века – атрактивно, бучно, брзо, помпозно и повремено тачно.
Московска пропагандна машинерија побеђује Запад његовим властитим медијским оруђем – то је начин на који немачки недељник Фрајтаг доживљава драму око руског хуманитарног конвоја за источну Украјину.
Наравно да кроз медијску инсценацију хуманитарне помоћи Москва провоцира Кијев, то није спорно, пише тај лист, али она барем чини нешто конкретно да би се ублажила патња цивилног становништва у крајевима под контролом проруских активиста.
„Ради се истовремено и о хуманитарној мисији и политичкој изјави“, али питање је да ли се може оптужити Путин да је крив само зато што се пре других сетио да на источним границама Европе расте хуманитарна катастрофа импресивних размера, коментарише тај лист.
„Уколико при томе настаје утисак, да је Кијев сатеран уза зид, онда би тамошња влада морала размислити шта је она направила лоше, а не шта Москва ради добро“.
Ако та помоћ на крају не дође у руке оних којима је намењена, то неће бити кривица Москве.
Закључак коментара: „Русија шаље хуманитарну помоћ с политичким предумишљајем – али је хуманитарна етика тог чина свеједно сачувана“.
Да ли Русију бране само они које је воле?
Генерално се може рећи да се западна политика, добар део медија и читалачке публике веома мучи са чињеницом да они који бране Москву у сукобу око Украјине нису и углавном не спадају у групу оних који воле Русију, у смислу да осећају припадност тој култури, говоре језик, да имају симпатија према том менталитету, да шаљу децу на руске факултете, или, најбаналније, редовно проводе годишње одморе у руским летовалиштима.
Тешко би било за било ког коментатора из немачког недељника Фрајтаг рећи да је „русофил“ и да брани Русију зато што би Русија била савршенство државне форме и политичке владавине на планети Земљи.
Пре се може рећи да један број медија и коментатора на Западу одбија да се прикључи понижавајућој хајци на данашњу Русију, њене политичаре, људе, менталитет и обичаје упадљивог конзума.
Ти, условно речено бранитељи Русије, поступају по три постулата – реалполитичком, историјском и логичком.
Појам реалполитике који је на Западу избачен кроз врата када је окончан Хладни рат, сада се враћа кроз прозор. Конкретно, реалполитика значи да радиш најбоље што можеш у ситуацији коју имаш, а не да своју политичку агенду максимизујеш према критеријумима идеалне ситуације коју немаш. Укратко, прагматизам.
Они који бране Русију реалполитичким аргументима, чине то кроз процес непрестаних поређења. Који су интереси Русије, који Украјине, који Европске Уније? Шта је од тих интереса могуће и уз који напор? Колико коштају поједина решења, да ли неко од њих у крајњој консеквенци значи рат? Да ли Украјина игра прљавије од Русије, ЕУ можда прљавије и од Русије и од Украјине, а Сједињене Државе прљавије и од ЕУ, Русије и Украјине гледано заједно?
Шпигл на пример има обичај да украјинску „борбену сцену“ повремено подвргава оштром аналитичком погледу. Тада се оно што остали еуфемистички зову „украјинском армијом“ покаже као лабави збир војске, паравојних формација, страначких ударних одреда и приватних армија олигарха.
Такав тип текстова посредно брани Русију, тиме што показује да чиста формула о државној власти која заводи ред међу побуњеним „прорусима“ не постоји, већ да тамо у правом смислу влада грађански рат, у коме је дозвољено навијати за ову или ону страну, али се стране не смеју уздизати до етичких принципа правде и добра.
Путиново „бекство у степу“
Историјски аргументи одбране Москве могу се наћи у часопису Фрајтаг, некад уШпиглу, чак и у низу гостујућих коментара који су објављивани у аустријском листу Пресе.
Њихова поента је у следећем: Европа је пропустила прилику да препозна јединствено историјско чудо које се 1991. одвијало пред њеним очима. Русија је демонтирала своју империју, политички се окренула Западу и Европи, комплетно преокренула своју државну, војну и културну оријентацију.
Наравно да је при томе остала Русија, велика земља са рефлексом силе, и није ни једног момента почела да личи на Аустрију, али, радило се о томе да је Русија први пут јасно признала где јој лежи срце – у Европи.
Сада је с тиме готово, коментарише Фрајтаг – санкције су поцепале то мало поверења које се с променљивом динамиком стварало између Русије и Европе у последњих двадесет пет година.
„Поново имамо провалију између светова“, коментарише Фрајтаг и пита се – хоћемо ли опет чекати сто година на нову историјску шансу?
Добар део европских медија потпуно пропушта да види јединственост прилике коју је Европа имала у односима са Русијом протекле две и по деценије и катастрофално је потрошила. Тако се оснивање Евроазијске Уније назива „Путиновим бекством у степу“, као да је то нешто чему би се Европа, чак и Русија, требале радовати.
„Симболичка штета санкција надилази економску и показује Москви да је време да се окрене од Европе која Русију треба као непријатеља, а не партнера“, пише Фрајтаг.
Москва као метафора
Они који аргументима формалне логике бране Москву, чине то углавном с економских и финасијских позиција.
О међусобној повезаности руске и европских привреда могу се писати књиге, али овде само толико: Прошле године је ЕУ (без Хрватске) извезла у Русију меса, млека, воћа, вина и сокова у вредности од 12 милијарди евра. Само је Америка већи увозник европских аграрних производа (15 милијарди евра).
Је ли Европа, уводећи санкције против Русије, пуцала сама себи у ногу, како каже мађарски премијер Орбан?
Ако јесте, њих ће болети више, тврди већи део овдашњих медија, који у Москви и даље – или тек сада – препознаје метафору непрозирне азијатске империје која је европски исток држала у идеолошкој и војној шаци после краја Другог светског рата.
Мањи део с очајем и иритацијом констатује да Европа ускоро улази у зиму када ће се економски биланси другачије писати.
Зашто је Немачка баш сада одлучила да упадне у клопку вилхелминског мисионаризма и преко Гаука тестира снагу своје економије у политичком, социјалном и националном обрачуну с Москвом, пита се коментатор Фрајтага.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
