• Издвојено

Леонид Савин: Српска православна црква на удару

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Деобе које су настале унутар епископата и свештенства спроводе се по три основа: 1) између канонско-конзервативног дела свештенослужитеља и модерниста-екумениста; 2) по питању судбине Косова и Метохије; 3) и по линији унутрашњих раскола.

Неодвојиви део српског наслеђа одвајкада је чинило православље, са својим храмовима, писаним споменицима, предањима, традицијама. Данас је тај бастион српског јединства изложен нападима

Још је у другој половини 19.  века познати руски мислилац Константин Леонтјев указао на то да су Срби, од свих словенских народа, највише подељени. И данас је српски народ издељен вештачки створеним државним границама. До недавно се то није односило на СПЦ. Јер, у Србији, и у Црној Гори, и у Босни и Херцеговини, и у Македонији, неодвојиви део српског наслеђа одвајкада је чинило православље, са својим храмовима, писаним споменицима, предањима, традицијама. Данас је тај бастион српског јединства изложен нападима.

Деобе које су настале унутар епископата и свештенства спроводе се по три основа: 1) између канонско-конзервативног дела свештенослужитеља и модерниста-екумениста; 2) по питању судбине Косова и Метохије; 3) и по линији унутрашњих раскола.

У Синоду СПЦ (из даљег текста се види да аутор, заправо, мисли на СА Сабор СПЦ, прим. прев.) данас већину имају присталице модернизма и екуменизма, које врше снажан утицај на патријарха Иринеја. У екуменисте се, између осталог, убрајају: епископ шабачки Лаврентије (увео је радио-емисије за римокатолике, подржао је објављивање литературе Пентакосталне секте, предлажући да ови списи у школама у Србији добију статус уџбеника); епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (лобира за аутокефалност „босанске православне цркве”); епископ бачки Иринеј, један од водећих епископа испред СПЦ у дијалогу са Ватиканом, члан Савета верских лидера Европе „Религија за мир”.

Што се тиче судбине Косова и Метохије, према овом питању су принципијелну позицију заузели митрополит црногорски и приморски Амфилохије (Радовић) и митрополит (аутор мисли на умировљеног епископа захумско-херцеговачког, прим. прев.) Атанасије (Јевтић). Они су се обратили патријарху са молбом да у марту ове године пред Синод (Сабор, прим. прев.) изнесе питање политичког одвајања Косова и Метохије. Међутим, патријарх је одбио да то учини, опредељујући се да прво сачека коначну одлуку званичног Београда. При том, сам је патријарх више пута изјавио да је покрајина Косово и Метохија неодвојиви део Србије, а Вучић, вели он, „бори се као лав за српско Косово” (мада ово последње не може да се поткрепи чињеницама).

О деобама по трећем основу много говори оно што се дешавало са епископом рашко-призренским Артемијем. Он се усудио да отворено и оштро критикује владу Бориса Тадића, а 2009. године је забранио потпредседнику САД, Џозефу Бајдену, да посети манастир Високе Дечане, што је изазвало међународни скандал. Као резултат тога, епископа Артемија су 2010. године оптужили за привредне преступе и лишили га епископског звања. Као одговор на то Артемије је обнародовао да формира Епархију рашко-призренску у егзилу; заједно с њим је српске манастире на Косову и Метохији напустило око 120 монаха. У овом моменту је ова група свештенослужитеља подигла, укључујући ту и прилоге обичних грађана, неколико храмова у Србији и у иностранству (четири у САД).

Овоме треба још додати и то, да када је Синод СПЦ овластио епископа Артемија да припреми извештај о учешћу СПЦ у екуменистичком Светском савету цркава, закључци његовог извештаја су указали на неопходност да СПЦ иступи из ове по идеологији протестантске организације, па је то и учињено 1997. године (одлука СА Сабора која није спроведена у дело, прим. прев.). Артемије са својим антизападним и антилибералним погледима ужива велики углед међу православним Србима.

Када говоримо о расколима, можемо да поменемо и самозвану „црногорску цркву”. Имајући у виду приступање Црне Горе НАТО-у, као и то што је у истој години у црногорским школама забрањена ћирилица, можемо да претпоставимо да ће политички притисак на митрополита Амфилохија да расте.

У нападима на СПЦ учествују и прозападни медији. Најпознатији међу њима су: Крик, Бирн, Н1 (нека врста ЦНН за Балкан), Данас, О2, Време, Балкан Инсигхт. У Србији велику акцију на дискредитацији СПЦ води невладина организација „Нада, не мржња” (Хопе нот Хате), на чијем се челу налази држављанин САД Ник Лоулес (Ницк Лоwлес), који живи у Великој Британији и повезан је са МИ6. На том пољу се истичу и такви ултралиберални ликови какви су Мариника Тепић и Зоран Живковић из „Нове странке”.

Нажалост, унутар владе (Србије) постоји група која се немарно или нихилистички односи према црквеној историји Срба. Тако је под изговором реконструкције и проширења аутопута 2015. године потопљен манастир Ваљевска Грачаница (ради се, заправо, о изградњи бране „Ровни”, прим. прев.). Исте године је посечен и стари храст, који је имао више од 600 година (за владавине Турака многи Срби су се молили пред иконом која се налазила на овом храсту). Сада се појавила информација да Влада Србије води преговоре са ЕУ о градњи нуклеарног отпада на територији националног парка „Фрушка гора” (Војводина), у коме се налази велики број манастира и православних цркава и који се назива српском Светом гором.

Чини се да је до отвореног прогона СПЦ остао само још корак.

Леонид Савин је значајни представник нове руске школе геополитике, припадник неоевроазијског покрета и блиски сарадник Александра Дугина. Савин је и главни уредник аналитичког центра Геополитика.ру и часописа Тхе Јоурнал оф Еурасиан Аффаирс, као и шеф администрације Међународног евроазијског покрета (Международно евразийско движение). Аутор је низа књига из геополитике и сродних области: Ка геополитици, Мрежноцентрични и мрежни рат, Етнопсихологија, Од шерифа до терористе, Нове методе ратовања…

(Стање ствари, превод са руског: Зоран Чворовић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: