Лењинградска слика непатворене туге, али и вјечите наде која преживљава
Лењинград 1942. - Марш против смрти у режији породице Опахов
Фотографија је симбол одсјеченог, Лењинграда у блокади. На први поглед, на њој нема ничег ужасног. Али, кад се боље погледа, кроз то прољећно сунце 1942. године избија чиста људска туга.
Сликане су око Невског проспекта. Прва жена је старија, иако је лице код дјевојчице у средини такво да изгледа као да је у питању жена у зрелим годинама. Погледајте им ноге, кољена.
Мама је Вероника Александровна Опахова. Старија дјевојчица Лора има 13, а млађа, Долорес, 4 године. Отац погинуо.
Лора је до ове фотографије лежала паралисана у постељи од глади. Једва су ходале, а ходале су да кући не би мислиле на глад. Воља је била јача од свега. Преживјеле су окупацију. Нису ни знале да су фотографисане. Годинама касније сусједи су им казали да се њихова фотографија налази у музеју.
У књизи о окупацији стоји: “Када је Лора видјела фотографију било јој је много лоше. Видјети себе у таквом стању. Памтити све то! На тренутак преживјети поново сав ужас! Плакала је. Човјек који је радио у музеју казао јој је: Зашто плачете? Те године је помрло много људи, нема их, ви сте живи, морате живјети, не плачите”.
Но, жена која је показивала фотографије рече: “Зар не видите, па то је она!”
Човјек се осјећао грозно, удаљио се извињавајући се”.
То је прича иза ове слике. Страшна реалност рата, слика непатворене туге, али, уједно, и слика прољећног сунца и вјечите наде која преживљава.
Strašno. Neverovatno je kako su preživeli. Poznato je koliko su Rusi doprineli završetku 2.sv.rata. Danas Rusi nisu poželjni na obeležavanju godišnjica, dok su Nemci i njihovi saučesnici u prvim redovima. Sramno.
Uzasno je ono sto su im Njemci uradili prilikom opsade. Ne ponovilo se.