Лелек села под капом небеском
1 min read
Пише: Емило Лабудовић
Покушавам да у себи сузбијем сељака који је давно отишао из села али село из њега никада, и да о овој, сад већ увелико пустопољини, кажем неку ријеч са дистанце објективног хроничара, без претензија да разјасним било коју тајну или недоумицу везану за њега. О томе – само паметнији.
Прва, најстарија и никад до краја објашњена мистерија јесте само његово име? Шекулар??? Многе научно доказане историјске главе толковале су етимологију и коријен овог имена, али ни једно од тумачења није отишло даље од претпоставке, индиректне везе са сличним топонимима, латинске везе са именицом „sekulare“, и још пуно тога, али име и данас одолијева само себи. Ни историја, она документована, није баш била милостива према њему. Први његов писани помен је у чувеној Дечанској хрисовуљи, оснивачком акту Манастира Дечани, гдје ктитор, Стефан Урош Трећи, Дечански, село поклања манастиру Бањска, као метох. Ако ништа друго а оно доказ и потврда да смо одувијек били честица великог српског стабла. И све донедавно, Метохија и Пећ били су Шекуларцима први искорак у свијет и први „бијели хљеб“.
Све друго је само мит и народно предање, осим ако се изузме народна пјесам из посткосовског циклуса „Војевода Рајко и Маргита дјевојка“, у којој „аутор“ родоначелника села, Петра Шекуларца, сврстава међу највиђеније Србе тога доба, до кољена једном Вукашину краљу. Прича се да је у то вријеме Шекулар био војводина, да је војвода Петар столовао на Градцу, у Будимљи, а да су му границе војводства допирале до Валоне. Данас су то само „девет села међу девет брда“, а све укупно: село за два аутобуса. И село које је смјештено међу Васојевиће, а никад им етнички није припадало, јер је овдје било далеко прије него су се они кренули са Ножице.
Једна од легенди којој би се могло ући у траг јесте она о народу који је ове крајеве насељавао прије доласка Шекулараца, народу Мацура, о чијој сеоби из овог краја свједочи и камена плоча на уласку у цркву у Кистању. Шекулар и Шекуларци, под овим и другим презименима, данас живе и трају широм некад нам заједничке земље. Селили су се, носећи у својим сиротињским пртљазима икону Светог Јована којег су одабрали за свеца – заштитника, а одабрао је, изгледа, и он њих. Јер није нигдје ни забиљежено нити је познато да се макар и један једини Шекуларац потурчио.
Дио историјског наслеђа које село носи кроз вјекове чине и свједочанства о дугој борби за опстанак и статус изван домашаја турске руке. И данас су обронцима села видљиве камене хумке оних који су својим главама зидали кулу шекуларске слободе, а чобанско гробље и његових четрдесет хумки над дјечјим главама и данас подсјећају на цијену којом се та слобода плаћала.
