Пише: Борис Дежуловић
Звао ме једном приликом прије тридесет година главни уредник Недјељне Далмације да ми каже како је јавни тужитељ због Ферала забранио новине.
Имао је он тај обичај, да забрањује новине. Мислим, јавни тужитељ.
Елем, зајебавали смо се ми у Фералу нешто с Милошевићевим митинзима, ЈНА и Централним комитетом, а јавни тужитељ забранио новине и отјерао нас на суд због „узнемиравања јавности“ и „ширења лажних вијести“. Данас, кад су fake-news, лажне вијести – и како оно, „алтернативне чињенице“ – као посве легитимна информативно-комуникацијска форма нашле мјесто и у mainstream медијима, забавно се сјетити како је у оно грдо комунистичко вријеме то међу тужитељима био доста популаран чланак кривичног закона: „узнемиравање јавности“ – односно узбуњивање радних људи и грађана, дакле подривање уставног поретка – „ширењем лажних вијести“.
Комунисти нису имали бог зна како развијен смисао за хумор – другом једном приликом, рецимо, београдски је СУБНОР гњевно демантирао нашу зајебанцију како је Слободан Милошевић ванбрачни син Јосипа Броза – али су, како видите, у кривичном праву и медијској регулацији били испред свог времена. Дивизије бјелосвјетских интелектуалаца и законодаваца данас мудрују како зауставити fake-news пандемију, сироти Марк Закерберг и газде Гугла троше десетине милијуна долара да развију алгоритам који ће спријечити ширење лажних вијести, а југославенски комунисти још прије тридесет година имали готов законски параграф који се звао управо „ширење лажних вијести“.
Ствар је на часном комунистичком суду, да скратим причу, испала доста забавна, јер је наш адвокат у надахнутом пледоајеу одржао суду и тужилаштву предавање из теорије књижевности, објаснивши како су виц и сатира по дефиницији „лажна вијест“. Не постоји, јебига, истинита сатира.
Или барем није постојала у оно вријеме.
Тридесетак година касније, лани негдје баш у ово доба, опскурни хрватски телевизијски водитељ и усташки патуљак Велимир Бујанец – осебујни штрумпфирер што је правомоћно осуђен због плаћања проститутки кокаином – преко свога је одвјетничког уреда јавно демантирао и тужио суду сатирички портал News Bar због текста „Хитна помоћ оживљавала Бујанца након вијести о запљени кокаина вриједног 44 милијуна долара!“, мртав озбиљан тврдећи како је „неточно да је Хитна помоћ оживљавала Бујанца након вијести о запљени кокаина вриједног 44 милијуна долара“, како је „неточно да је вијест о заплијени тисућу и сто килограма најфинијег колумбијског бијелог праха била превише за великог Хрвата са слабим срцем“, и како је „цијели чланак неточан“.
Свакако, то да комунисти и Хрвати немају смисла за хумор – па мртви озбиљни, с печатима јавних тужилаштава и загребачких адвокатских канцеларија, демантирају вицеве – није посве нова ствар. Кад је бог дијелио смисао за хумор, Хрвати су били у реду за сунце, море и отоке, а комунисти у реду за брашно, уље и кафу. Рећи ћу вам што је посве нова ствар: посве нова ствар је да смисао за хумор немају ни Босанци, народ који је – док је добри Аллах дијелио нафту и земни плин – једини био у реду за смисао за хумор.
И који још до јучер ништа друго осим смисла за хумор заправо није ни имао.
Ових дана опскурни сарајски штрумпфирер Харис Захирагић – предсједник СПУС-а, Студентског парламента Универзитета у Сарајеву – јавно је тако порталу карактер.ба запријетио судском тужбом због сатиричког текста „СПУС: Нисмо Срби па да протестујемо“, у којему се аутор зајебава како Студентски парламент тврди да „сарајевски студенти нису на улицама јер уче, јер нису наркомани, болесници, Срби, пијандуре и све оно што нам је комунизам оставио у заоставштини“.
Мртав је озбиљан Харис Захирагић, узорни студент сарајевског Правног факултета, на то пресавио табак, олизао плајваз и медијима послао мрко саопћење, цитирам: „Обраћамо се јавности са демантом на вијест објављену на једном од сатиричких портала – а везану за протесте наших колега студената у Србији – која наравно није тачна.“
„Која наравно није тачна.“
Наравно да „наравно није тачна“, драги Харисе, кукала ти свака појединачна катедра факултета који студираш! Виц и сатира по дефиницији нису точни. Виц и сатира по дефиницији су лажне вијести. Сам смисао вица и сатире, не знам како бих то студенту права једноставније објаснио, у томе је да „наравно нису тачни“. Стога су вицеве и сатиру до сад, што се зна, судски прогонили и демантирали само Хрвати и комунисти. Комунисти који су нам – уз оне „наркомане, болеснике, Србе и пијандуре“ из вица – „оставили у заоставштини“ и политичку сатиру као ширење лажних вијести. Кад би, наиме, била точна, не би била политичка сатира, већ би била комунистичка Хрватска.
У тој комунистичкој БиХ, Босни и Хрватској, политичке сатире више нема, јер се – као и сам концепт fake-news, односно лажних вијести – преселила у mainstream. На примјер: десничарски мамлаз што мртав озбиљан с адвокатима демантира сатиричке текстове некад би сам по себи био виц и сатира. Била би то добра зајебанција на рачун десничарских мамлаза без смисла за хумор, док би се десничарски мамлази љутили што их сатиричари приказују глупим идиотима. Данас, међутим, такве ствари излазе у новинама као вијест. Данас се десничарски мамлази радије, ето, сами приказују. То раде тако да за исту ствар – да су, наиме, глупи идиоти – оптужују читатеље.
„Нажалост, у нашем друштву, очито, велики број грађана не може видјети јасну разлику између стварне и ‘сатиричне’ или измишљене вијести, што евидентно многи медији злоупотребљавају,“ мртав озбиљан тако у своме мрком саопћењу за јавност здваја над њеном интелигенцијом млади студент права Харис Захирагић, будући кадија тужитељ или кадија судац, нити у једном тренутку не помисливши како „велики број грађана не види јасну разлику између стварне и ‘сатиричне’ вијести“ баш због тога што у изокренутој босанскохерцеговачкој збиљи заиста постоје мамлази који мртви озбиљни демантирају сатиричне вијести, докидајући и ону посљедњу, танку границу између стварности и сатире.
И сâм сам, рецимо, три дана гуглао и провјеравао да није можда и вијест о Захирагићеву деманту заправо сатира, све чекајући Захирагићев демант сатиричког деманта, да се онда коначно предам, оставим овога посла и мирно разиђем.
Па станем пред доброг Аллаха у ред за нафту.
Преузето са портала Колумне
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
