Лазански: Србија показала мишиће свакоме ко јој не жели добро
1 min read
руски тенк Т-72 који ће бити у саставу Војске Србије
Пише: Мирослав Лазански
Већ сам помало уморан и досадан од коментарисања коментара његове екселенције, америчког амбасадора у Београду господина Кајла Скота.
Наиме, његова екселенција је изјавила да је „срамота да осуђени ратни злочинац корача испред оних који желе да одају почаст савезницима који су умирали борећи се за правду и мир у Европи”.
Екселенција је, претпостављам, мислила на пензионисаног генерала Владимира Лазаревића, који је предводио марш „Бесмртног пука” улицама Ниша. Екселенција греши, људи који су корачали у маршу „Бесмртног пука” улицама градова Србије одавали су почаст својим прецима који су гинули за слободу Југославије и Србије. Наравно, и припадницима Црвене армије који су погинули у борбама за ослобођење Србије крајем 1944.
Aко екселенција мисли да су грађани Србије у „Бесмртном пуку” одавали почаст америчким, британским, или француским војницима који су изгинули у Другом светском рату, морам га разочарати – греши. Јер, све оно што је Запад урадио Србији у последњих 20 година, од Косова до понижења Србије на прошлогодишњој прослави завршетка Првог светског рата у Паризу, све се то таложило у души српског човека и верујем да учесницима „Бесмртног пука” није ни на крај памети било да одају почаст савезницима у Другом светском рату, осим, наравно, Црвеној армији. И не знам како се та идеја уопште и родила код његове екселенције. Пошто су учесници марша носили слике својих изгинулих и умрлих чланова породице. Није било слика погинулих америчких, британских, или француских војника. У реду, може се рећи да се симболично марш односио и на њих, али ако би питали учеснике, мислим да би већина то јетко и жустро негирала.
Западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво у којем је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе. Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као трећа, или четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославије дали су највише што су могли, око 1,7 милиона живота.
Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије (Прву, Другу, Трећу и Четврту), десет корпуса (Други, Трећи, Четврти, Пети, Шести, Седми, Осми, Девети, 10, 11. и Корпус народне одбране), те једну Оперативну зону (Четврту), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија Кноја, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије, у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од којих 33 на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1 152 топа, 3 634 минобацача, 103 тенка, 19 974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом…
