Лазански: Њемачко страшило за Србију

Откуда Курц зна какви ће бити заједнички спољнополитички ставови ЕУ према Русији 2020. године? Или се млађахни аустријски министар залетео, или само потврђује да је конфронтација Запада са Русијом дугорочна стратегија Брисела, Вашингтона, па и Берлина?

Притисци Берлина и Брисела

Да Аустријанац не би био усамљен у порукама Београду побринуо се и повремени гост Београда, Андреас Шокенхоф, замјеник шефа демохришћанске посланичке групе у Бундестагу, рекавши „да је Србија под великим руским притиском и да је Путин покушао да стави поједине земље Балкана под своју контролу преко енергије и привредне зависности”.

Дивно, Србија није под њемачким притиском, седам услова које нам је Шокенхоф већ раније испоручио нијесу притисак, стално приговарање од стране Берлина и Брисела и спомињање српско-руских односа нијесу притисак?

Или то можда Њемачка не жели да стави земље Балкана под своју контролу преко привредне зависности? Или је већ ставила? Послије 100 година од почетка Првог свјетског рата Аустријанац и Њемац су нам послали поруке.

Дакле, по Себастијану Курцу, односи Русије и Запада и 2020. биће у сфери конфронтације. Финансијско-монетарни рат већ је у току, економске санкције, намјерно изазвани пад цијена нафте и пропаст „Јужног тока” директни су ударци на Русију и њену економију све са циљем промјене власти у Кремљу.

Да ли се неко још сјећа обарања малезијског „боинга” изнад Украјине? Како је тај случај тако брзо нестао из западних медија? Шта каже истрага? „Боинг” изнад Украјине реплика је случаја „Маркале” у Сарајеву и случаја „Рачак” на Косову. Исти рукопис…

Меркел највеће Путиново разочарење

Шездесет њемачких интелектуалаца, политичара, економиста, правника, филозофа, привредника и професора упутило је јавни апел немачкој јавности и канцеларки Ангели Меркел против конфронтације са Русијом, против новог рата у Европи.

Јер, Немачка Ангеле Меркел заузела је сада врло оштар курс према Москви. Ангела Меркел је вјероватно и највеће политичко разочарење Владимира Путина. Он је дуго вјеровао да Берлин има снаге да се одупре свим притисцима Вашингтона, јер претходници Ангеле Меркел то су и чинили.

Њемачка није послала своје војнике у вијетнамски рат, иако је то Вашингтон тражио, брод-болница „Хелголанд” је изнимка, нити је слала своје војнике у оба рата у Заливу. Тек је Герхард Шредер, након немачког учешћа у агресији НАТО-а на СР Југославију 1999. скинуо табу са немачког војног ангажовања у иностранству, али није 2003. послао војнике у Ирак.

„Антиамериканизам” је својевремено представљао привилегију арогантних њемачких културних конзервативаца, блиско сродну са неким варијантама антисемитизма. Заједничке опсесије звале су се материјализам и трговачки дух, плуралистичка демократија, слобода штампе, „књижевност с асфалта”, лабав морал, а све је то на окупу држала илузија надмоћи њемачког народа.

Да ли је то страшило из њемачке прошлости постало чак и дух њемачке спољне политике у претходном периоду? А све је то замијењено садашњом немачком политиком „неограничене солидарности” са САД.

Сваки њемачки канцелар мора претходно да добије „зелено свијетло” у Вашингтону. Они из некадашње Западне Немачке још су се некако и копрцали. Ови из бившег ДДР-а? Нема шансе. И Гаук и Меркел су из ДДР-а.

Аутор текста је новинар „Политике“ Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: