• Поглед

Лавице у златном кавезу

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Фото: Снимак екрана

Пише: Небојша Бабовић 

Ова прича може да почне пар година прије референдума када су спортски новинари добили инструкције да не уносе превише емоција приликом преноса репрезентација Црне Горе. Сјетити се преноса фудбалског СП 2006, када су утакмице Србије и Црне Горе преношене реда ради? Могли би се сјетити неког руководиоца РК Ловћен који је 2007. на јавном сервису кукао због пораза од Берана уз лелек „Ми смо били за дРжАву.“

Мимо спорта можемо се сјетити 15 година тог упорног прозивања људи који су гласали другачије на референдуму као оне „који су против дРжаВе“.

Или да скокнемо одмах до ове године и почнемо утакмицама европског у кошарци када се у јавности није чуо ниједан глас против црногорске репрезентације, напротив, само ријечи хвале за борбене момке.

Свакако би било лијепо почети текст са Минхеном Марије Вуковић када су незадовољни били само перфекционисти који су очекивали злато. Те минхенске вечери је, први пут у последњих тридесетак година, накратко цијела нација била репрезентација.

Али не, прича почиње у ноћи изборне ћутње уочи референдума, када је окосница данашњих лавица, ЖРК Будућност освојио европски трофеј. Чим је судија одсвирао крај, однекуд су се на срећним играчицама створиле црвене мајице са референдумским слоганом „Да“, у истој форми какви су били и на плакатима широм земље. То флагрантно мијешање спорта у политичку кампању многи никад нису заборавили, а потом се тај осјећај одвојености од женског рукомета пренио и на репрезентацију. Сви су знали да је ЖРК Будућност, као и КК био филијала ДПС од краја деведесетих.

Суверенистички ДПС је сасвим правилно схватио колико спорт може утицати на формирање духа заједнице и бацио је карте на два популарна спорта у којима је релативно лако било доћи до југословенског, па и европског врха. Школски примјер тактике хљеба и игара. Знали су у ДПС да од фудбала нема посла у сјенци вечитих ривала, па је ФК препуштен сам себи и Варварима који се и порред страшних притисака до данас нису отворено сврстали ни у једну опцију. А таква слободна мисао никоме не одговара.

Кошаркашки дио пројекте је задржао неке спортске карактеристике због немогућности да се направи пробој на репрезентативном плану, али је рукомет потпуно и без устезања идеолошки набијан до несрећног Шкоре (&Томпсона). Разлог томе може бити и команда Пеђе Бошковића, упорног и послушног ДПС војника који је рукомет узео под своје. Годинама је Пеђа извлачио паре са свих страна, а највише из родних Пљеваља, да би их сипао у подгоричку Будућност. Радили су пљеваљски рудари и ТЕ у три смјене не би ли рукометашице Будућности добијале редовне велике плате, а нису Пљевљаци жалили труда ни да купују најбоље европске рукометашице за потребе Подгорице и пројекта ДПС-а.

Посебно се поклањала пажња подмлатку, по рецепту титогадске Будућности која је харала Југославијом осамдесетих. Најбоље дјевојчице су довођене на пробу, а најбоље од најбољих су задржаване и омогућени су им врхунски услови за напредовање у спорту. И ту лежи коријен проблема са јавним понашањем репрезентативки које не схватају шта значи њихова пјесма и њихова јавна ријеч.

Те дјевојке су бар по деценију свог живота провеле у златном кавезу, имајући све што дијете може да пожели. Нисам сигуран, али мислим да стицање квалитетног образовања никад није било дио програма. Уклапање у средину јесте. А то значи да су годинама биле окружене солдатима Пеђе Бошковића и осталим слијепим сљедбеницима Мила Ђукановића. Окружене гламуром Подгорице, стварале су си слику да је да је Мило само један и да Црна Гора без Мила и не постоји. Не вјерујем да су имале политичке часове, али када би уочи избора куцнуо час, увијек су биле ту. Чисте дјевојчице, које су дошле у клуба да би успјеле у спорту су тако годинама лагано куване у идеолошкој кухињи данас највеће опозиционе партије.

Зато и не треба да чуди данашњи избор њихових пјесама које се крећу од ничим изазване Колоније преко пјесмуљака Амара Бојана Моштрокола Томовића до громогласне екстазе уз „Суде ми“. Оне не знају другачије. Сви њихови познаници су после краха ДПС завршили на Белведеру. Сви њихови „навијачи“, који су годинама преко везе долазили до карата су остали дио тог поквареног система. Сада су то дјевојке од 20+ година и једино се може констатовати је да ће та репрезентација добити већу подршку тек када перјанице ДПС-а напусте спорт. Тек када се рукометни савез и ЖРК Будућност очисте од малигног бемаксовог утицаја, рукомет ће опет постати свецрногорски спорт.

„Искрени навијачи државе“ често говоре да је свака критика понашања црногорских спортиста удар на државу и да такви никада неће навијати за Црну Гору, ма шта год да се промијени. Такви гласови, као и они који никад неће навијати за репрезентације Црне Горе се, упркос својој гласности, налазе на рубним крајевима друштвеног спектра. Гласне мањине које доста утичи на мњење, захваљујући мрежама.

Па хајде да пробамо разбити тај наратив. Хајде да једном страна која држи монопол на црногорство направи неки позитивни искорак који би привукао више људи ка тој митској љубави према Црној Гори. Интересантно би било анализирати породични статус таквих екстрема и виђети је ли баш све бескомпромисмо у њиховим домовима или некад попусте партнеру, дјеци, родитељу.

Ако већ тврде да би они навијали за Црну Гору под свим условима и без икаквог компромиса зашто не направе неки мали корак. Зашто тај рукометни савез не скине зелену „комитску“ заставу са просторија савеза на Градском стадиону? С ким се инате, коме боду очи? Зашто не направе једину нормалну одлуку и повуку зелене дресове, који су уведени само да би боли очи својим сународницима? Зашто некоме из савеза не падне на памет да каже да је црногорска тробојка добродошла на трибинама? И зашто просто не смање своје одушевљење сваким потезом Демократске партије социјалиста?

Могу ли наћи каквог Ђ-а да направи списак веселих црногорских пјесама које неће бити просто доливање уља на ватру? Јесу ли ово стварно толико крупне промјене или је много већи страх од губитка монопола над једином преосталом полугом којом се ДПС одржава у игри? Шта кажете, неће се ни тад повећати подршка? А шта вас кошта да пробате?

Не сумњам да ће се патриотско комитски блок борити до краја за свој утицај у рукомету, јер ништа друго од лажног сјаја државе по њиховом лику им више није остало. Све остало чега су се дотакли је врло близу решетака.

Са друге стране, што дуже буду држали рукомет заробљеним и екстремизованим, само ће му направити штету. Мада је штета цијелом црногорском спорту већ направљена непропорционалним улагањем и ко зна којим количинама новца које су се сипале у само један клуб и око њега.

Пјесме јесу проблем, јер показују да се дјевојке мобилишу око потпуно погрешних ствари и идеја. Њихова кривица је у томе што се нису потрудиле да науче шта је шта. А бар то је данас могуће у два клика.

Што се саме Шкорине пјесме тиче имам само једну дилему. „Суде ми“ није пјесма посвећена љубави према домовини. То је балада оригинално посвећена хрватским генералима којима је у Хагу суђено за ратне злочине. Јесте, неки Срби су је посветили и Младићу. Али црвена линија је да су то пјесме посвећене људима којима је стварно (пре)СУЂЕНО за ратне злочине. Зато је не пјеваш и немаш ти ту шта више да тумачиш. Можда је и поетска правда то што су након мини концерта декласиране баш од Холандије. Сумњам да рукометашице знају ко је био Анте Готовина. Нема шансе ни да су је посветиле првој љубави Белог орлА, Ратку Младићу. Питам се само да ли су је пјевали Весни Меденици или Верици Мараш. Или само слуте крај, па су је Њему посветили унапријед.

Извор: Журнал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: