Laušević: Čovjek uvijek kreće od sebe, i od sebe ne može

Žarko Laušević u razgovoru za RTS ističe da srpsko društvo, balkansko ali uopšte društvo u cjelini, odnosno, civilizacija nije mnogo napredovala, te da se skoro 150 godina unazad ništa nije promijenilo.

Takođe, Laušević je govorio i o seriji „Koreni“, odnosno njegovoj ulozi u liku Aćima Katića.

Naime, poslednja epizoda biće emitovana u nedelju. Uz rekordnu gledanost i nepodijeljenu pažnju publike i kritike, posle svake epizode su i društvene mreže bile usijane od pohvala na račun „Korena“, a posebno se ističe  bravurozna gluma svih glumaca, a publika je oduševljena maestralnom pojavom Žarka Lauševića kao Aćima Katića.

Zanimljiva je reakcija javnosti koja postoji na dva nivoa – jedan je oduševljenje Vama kao glumcem, mnogi su Vas sada vidjeli prvi put, a s druge strane prihvatanje teme koju nose Koreni.

„To je, čini mi se, jedan vrlo aktuelan komad i koji, nažalost, govori da se u tih 150 godina nije nešto mnogo ni promenilo. Promijenili su se neki drugačiji, formalni, pojavni faktori, a to je možda moda koja je drugačija. Naš mentalitet je negdje, u suštini, ostao isti – svađe u Skupštini, nesloge u porodici, tajne koje ima svaka porodica, koje krije ili pokušava da sakrije. Ono čime se bavio Ćosić je vrlo aktuelno i dan-danas iako ima više od 60 godina otkako je djelo napisano, nije se mnogo izgubilo. Ne samo naše, srpsko društvo, balkansko nego uopšte društvo u cjelini, civilizacija nije mnogo napredovala, tako da se dobra literatura može dobro snaći u bilo kom vremenu“

Koliko je bilo teško savladati lik Aćima Katića?

„Savlađivali smo se Aćim i ja. Aćim mene, ja njega. Borili smo se i ne znam ko je tu pobijedio. Čovek uvijek kreće od sebe, šta god radio u životu, i od sebe ne može. To nije stvar izmaštavanja i neke potpune iluzije, nego ipak kreće se od jedne fantastične pretpostavke, kakav je literarni predložak Dobrice Ćosića, i to je u startu već dobro polazište, sjajno polazište za nešto što može da urodi ovim čime je urodilo.

Koliko ima simbolike u naslovu knjige koju ste upravo objavili Sve prođe, pa i doživotna? S obzirom na to da je Vaš prvi roman nosio naziv Godina prođe, dan nikad, da li je ta priča zatvorena?

„Ta priča nije zatvorena. Negdje u startu, kada sam pisao, to su moji zatvorski dnevnici i oni su davno završeni i zapisani i ovo što radim poslednjih godina kad imam vremena je neka vrsta montaže tih tekstova i pokušaj izbacivanja nečega što mi je ličilo na prejudiciranje nečega što se stvarno desilo. U startu je to bilo zamišljeno da bude u nekih šest knjiga, ali biće u četiri. Ostaje jedan deo koji će se ticati moje Amerike i tih poslednjih, nekih 15 godina. Biće neka vrsta tetralogije, četiri knjige te zatvorske hronike“.