Ламент над Косметом
1 min read
Бриселски споразум као формално предавање севера Космета Приштини, представља последњу фазу у трагичном предузећу названом “политика Србије према Космету”. Најпре треба истаћи да је чиста и недобронамерна лаж све оно што актуелна српска политичка гарнитура прича о споразуму. Дакле, читава прича о некаквој Заједници општина која ће бити налик на Републику Српску је просипање магле која треба да покрије основни посао предаје. Смисао Интегрисаног управљања границом је постављање праве границе између Србије и Косова, дакле померање реалног разграничења од Ибра ка Јарињу и Брњаку. А смисао Бриселског споразума је одвајање севера Космета од Србије и његова пуна интеграција у уставно-правни систем независног Косова. Овај процес де факто признавања пуног територијалног интегритета Косова и даље траје, а кад се он буде завршио, остаће само још питање формалног признања. Оно ће, као и улазак Србије у НАТО, доћи када странци процене да је “време сазрело” и када то нареде властима у Београду.
Но овакав исход нужно нас нагони да читаву претходну политику Београда према својој јужној покрајини погледамо из једне другачије ретроспективе. Ако се ова последња етапа несумњиво одвија под директним диктатом и по сценарију западних играча, питање је да ли се можда и раније фазе београдске политике нису одвијале по сличном рецепту. Погледајмо мало историју ове политике.
Чињеница је да је Слободан Милошевић имао позицију у којој је могао да води активну политку према Космету и да на време повлачи потезе и тражи решење. Међутим, њему због унутрашње политичких разлога то није одговарало, исто као и Албанцима који су направили паралелни систем. Врхови српске елите на Космету су своју позицију максимално злоупотребљавали, правећи све већи одијум према албанском становништву које се у потпуности одвајало од институција државе Србије. Како то обично бива, после рата су они први избегли, остављајући сиротињу да страда.
После рата је та држава још увек имала снаге да уз прихват стотина хиљада избеглих, организује на терену један низ целина у којима ће се Срби окупити и одбранити свој опстанак као заједнице. Посебно важно је било дешавање у Митровици, којим је север Космета фактички очуван као територија директно наслоњена на остатак Србије.
За све оно што се дешавало после 2000. мора се узети у обзир чињеница да је смена власти у Београду представљала прву обојену револуцију коју је Запад организовао и подржао са 60 милиона долара, као и уз обилну обавештајну подршку, којом је велике делове Милошевићеве елите придобио на супротну страну. Дакле, реално гледано, тешко је било очекивати да Коштуница, кога су западњаци три пута доводили на чело државе, или Тадић, кога су исте те земље уздигле, јер је као министар одбране разорио врх војске Југославије, могу стварно да воде политику која би се озбиљно супротставила пројекцијама великих западних сила.
Једини лидер који је то пробао да уради био је Зоран Ђинђић и због тога је вероватно и платио главом. Наиме, он је као и остали, јасно видео да Запад на Косову активно прави независну државу и да ће онда само бити питање када ће то фактичко стање и да формализују. Стога је, за разлику од свих осталих, храбро кренуо са активним тражењем решења, јасно заговарајући поделу, која би се директно договорила са Албанцима, а затим и прикључење Репулике Српске Србији као неку врсту компензације.
Он је заправо једини српски политичар после 2000, који је јасно и отворено тражио једнак третман за Космет и Републику Српску, односно да се та два питања решавају по истим принципима и у истом пакету. Са његовим уклањањем Србија се вратила у пасивну позицију где је заправо све време статирала, док је Запад настављао започете процесе.
