Лабудовић: Опрости нам, Видовдане!

Пише: Емило Лабудовић

Кад смо били народ и кад су се стварали име и држава, велики људи су живјели у малим кућама. А онда су мали људи запосјели велике куће, и све је отишло у… Хондурас.
Из великих кућа, обасјаних шареним лампионима и испуњеним „лујевима”, не назире се тама која нас је опасала и не види се колико смо постали мали. И као појединци, и као народ. А јуче је био дан који је мјера свих наших дана. Како ових, тако прошлих и будућих. Дан у који је, рече неко, стала вјечност, према којој се овај богомдаровани трен који живимо чини тек као бљесак и трептај сна.
Видовдан је јуче свједочио да га нијесмо достојни. Да смо, и поред свих наших великих кућа и палата, сувише мали не само да му досегнемо висину већ ни да му станемо у сјенку. Јер, само су мали људи и мали народ могли да на овај дан Лазаревој и Милошевој глави придодају и Слободанову, и остану записани као једини који су продали своју најскупљу главу. Само мали народ и мали људи из великих кућа могу да јурну на брата, да му ископају око и отсијеку десницу, како би их погледали и потапшали по рамену дојучерашњи крвници. Само мали народ и мали људи из великих кућа могу да погазе сопствено достојанство и вишевјековног брата жртвују за једног „зеленог” човјечуљка који свих ових дана туђим к..цем млати глогиње и зајебава читав свијет.
Из великих кућа, обасјаних лампионима лажног сјаја, не види се Небо. Из великих кућа, мали људи који пузе и леже у својим „лујевима”, не могу да досегну ни звијезде ни вјечност. И ни на крај памети им није да своје овоземаљско, раскошно а незаслужено, сјајно а отето, царство, мало таман колико и они сами и њихове кугом заражене душе, замијене оним вјечним, немјерљивим. Јер за тако нешто потребни су велики људи, а они не живе у великим кућама.
Видовдан је, дан који траје све дане и све године, али њега нема у календарима малих људи у великим кућама. У њиховим јучерашњим оргијањима и иживљавањима није се чуо вапај Грачанице, плач Мајке Југовића, ни Лазарева клетва. Календари малих људи почињу и завршавају њима и зато ту нема мјеста Косовском боју који никад није завршен и тражи нове Лазаре и Обилиће, док се свуда около роје Бранковићи. Потијесно је у тим њиховим ововременим „читанкама” и Гаврилу Принципу и свим „принципима” части и образа без чега се не иде напријед већ само пузи у смрдљивој каљузи сопственог измета.
На кога се јуче, а на дан свете жртве, светог покајања и светог окајања, јуришало београдским улицама? Ко је коме јуче био душманин? Је ли оно та младост која треба да наслиједи Србију? Коју и какву? Ону Обилића, Принципову, Србију мајора Гавриловића, Србију Милунке Савић, генерала Младића и Лазаревића? Србију Пеђе Леовца који, иако неуписан у њене књиге рођених, заувијек се уписа у њену небеску и вечну књигу? Треба ли да Србију наслиједе последње „потурице” и морални наследници Вука Бранковића и Вука Драшковића: лажљива Мариника Тепић или онај изрод и одрод наше крви, Драган Ђилас? Ако је тако, ако су они, са све оним јучерашњим јуришницима, будућност Србије – боље да је нема!
Али нека, свако је вријеме – за времена. И ово наше, мало и недостојно, ће проћи. Доћи ће други, бољи, љепши, паметнији и – већи. Пионири новог доба из Пионирског и других „паркова” широм Србије. Вратиће се извору, чистом и љековитом, и напојити се истином, храброшћу и чашћу. Биће још дана достојних Видовдана и онога шта он значи. До тада… догодине у Призрену, па кад год да то буде.
А данас – опрости нам, Видовдане!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: