• Култура

Кустос Старе српске цркве из Сарајева за ИН4С: Мултикултура постоји само у медијима

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Живот сарајевских Срба у многоме је промијењен након грађанског рата 90-тих година. Жила куцавица за Србе у том граду и даље предстаља Стара тара српска православна црква посвећена је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, која се налази на самој Баш чаршији

Сарајрво

Живот сарајевских Срба умногоме је промијењен након грађанског рата 90-тих година. Жила куцавица за Србе у том граду и даље предстаља Стара српска православна црква посвећена је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, која се налази на самој Баш-чаршији. У разговору са њеним кустосом, историчарем Делибором Кајевићем сазнали смо неке појединости које није лако наћи у туристичким проспектима овога града.

„Древног је постанка и на основу њених темеља и стубова може се закључити да је она ранохришћанска црква још из времена римске провинције Далмације у чијем је саставу била Босна. До данашњих дана у самој цркви су остали елементи који је итекако разликују од других цркава које имамо!  Крипта у средини, два олтара, два нивоа, није фрескописана, има кестионицу, камени иконостас,…. Наравно, као ранохришћанска, служи до 11 вијека, а онда након шизме, дјелује као православна црква Цариградске патријаршије, а по добијању аутокефалности СПЦ 1219. год , она је у саставу Дабарске, а касније Дабро-босанске епископије СПЦ“, прича за ИН4С Кајевић.

Кајевић истиче да по доласку Отоманске империје настаје тежак период за српско становништво и њену цркву на простору Босне, тако да у сљедећа три вијека црква страда неколика пута, што од рушења, што од пожара и других невоља.

„Први турски подаци о самој цркви сежу још од времена прије турског освајања Босне 1463. године гдје у око 60 докумената износе податак да на простору на којем се данас налази град Сарајево, затичу варош са како они кажу 70 димњака (димњак представља једно домаћинство), и то, 60 димњака источних хришћана (православних), 10 димњака западних (католика), те у средини Стара православна црква.

Даље, приликом сваке обнове, Турци су морали да издају декрет, тачније ферман и увијек је услов био исти, а то је да кад се обнова заврши, црква мора да буде иста и у истим габаритима као она коју су затекли својим доласком“, истиче Кајевић и додаје:

Захваљујући том услову, имамо је овако оригиналну и посебну, цркву која се итекако разликује од других српских цркава у региону.

Након одласка Турака, крајем крајем 19 вијека, направљен је звоник цркве. То се догодила за доба Аустроугарске монархије, јер Турци никад нијесу дозволили да се направи звоник и да се звона са цркве оглашавају.

„Након задњег грађанског рата деведесетих у БиХ, Сарајево је изгубило ону своју препознатљивост базирану на измјешаности три народа који овдје вјековима живе, шта више, на тој истој територији настала су два града од једног некадашњег, Сарајево (ФБиХ) и Источно (Српско) Сарајево у РС“, прича Кајевић за ИН4С и додаје:

„Источно Сарајево је настало на територији некадашњих општина града Сарајева, а које су Дејтонским споразумом припале Републици Српској. Никао је нов град на голој ледини, а населили су га људи који су због историјске неправде остали без територија које су у рату бранили крвљу најбољих српскиг синова, а онда остали без свега једним потписом у Дејтону, Охајо. Сада је то град који се развија, модеран, са растућом инфраструктуром и са итузетно младим становништвом. Једини град у цијелој БиХ који има позитиван природни прираштај“.

Историчар истиче да у федераоном Сарајеву сада живи тек око 2% српског становништва, а и од тог броја су бар половина особе у старијој животној доби!

„Наравно, то медијима и људима који у њему жуве не смета да га и даље називају оазом заједништва, мултиетичности и мултикултуре. Сви који дођу у Сарајево врло брзо увиде да то није тако, дапаче. Самим тим се долази и до закључка да је и највећи број вјерника који долазе у Стару цркву, поред малобројних из Сарајева, већином из Источног Сарајева које је само пар километара удаљено од саме цркве“, објашњава Кајевић.

Стара црква има седам великих светиња које вјерници обилазе и над којима се моле.

Ту су мошти Свете првомученице равноапостолне Текле, велике светитељке из првог вијека, која је жувјела у Сирији, била је ученица Светог апостола Павла и чију је моштану руку међу Србе донио Свети Сава са својих путовања по Сирији 1233 год. Такође, ту су још мошти Светога Јакова Персијанца, Свете Макрине (сестре Светога Василија Великог), Светога Пантелејмона, Светога Трифуна, те Светога Сисоја, заштитника дјеце. На спрату је кивот са моштима светог дјетета, гдје се вјерници моле за здравље у дуг живот својих најмилијих, али долазе и нероткиње да се моле да им Господ подари благодат материнства.

У склопу цркве налази се и музеј који у себи крије ствари од велике вриједности како материјалне, а тако и духовне. Збирка икона критске школе непроцјењиве духовне и умјетничке вриједности, те препис Крмчије Светога Саве из 1307. год.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: