Култура помена српске жртве

Један од елемената српске слободарске мисли јесте култура сјећања. Она подразумијева сјећање на жртве Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској, усташкој творевини, у којој је извршен геноцид над српским, јеврејским и ромским становништвом, тако што су вршена масовна убијања, насилна покатоличавања и протјеривња неусташког становнишва у Србију.

Симбол тог геноцида је злогласни логор Јасеновац, дио комплекса логора смрти, међу којима је посебно познат Јастребарско, једини логор за убијање дјеце у Европи.

Ријетко одабрана српска дјеца примивши католичанство, смјештана су у хрватске породице и одрастала су у Хрвате, који су у рату деведесетих у Југославији вршили прогоне Срба из Републике Српске Крајине. Имена тих погрома су Бљесак, Олуја и никада остварен Гром. Издвајањем почетних слова ових ријечи настаје ријеч БОГ. Бог и Хрвати често је спомињао отац усташке државе. То је индикатор да Јасеновац, Аушвиц Балкана, представља геноцид који континуирано траје. Да би се један геноцид окончао потребно је признање, покајање и кажњавање починитеља. За разлику од Њемачког народа, Хрвати никада нису прошли кроз процес денацификације, што имплицира да је усташтво саставни дио савременог хрватског идентитета, а НДХ је уграђена у темеље лијепе њихове Содоме и Гоморе.

Дакле, ен-де-ха није доживјела „Ende“, већ „Danke Deutschland!“, а публика је наградила извођаче са ха-ха-ха и аплаузом на рачун крвопролића прекланих вратова јагњади.

Усташку инквизиторску идеологију нису прихватили само Хрвати, него и већина босанских муслимана и неки Црногорци, попут Секуле Дрљевића и Штедимлије, који су били пропагатори ендехазије. Нови знакови те идеологије недавно су се појавили на Цетињу, гдје окупљени Монтенегрини испред манастира Српске православне цркве пјевају усташке пјесме (Стићи ће вас наша рука и у Србији).

У НДХ истовремено је постојало Министарство за уништавање српских православних манастира и покрет који је организовао стварање Хрватске православне цркве. Сличан пројекат данас постоји у Црној Гори и зове се Црногорска православна црква, док се у комшилуку, у Босанској Акедемији Наука испод радара провлачи идеја о Богумилској босанској цркви. Овом аналогијом предвиђам да ће у будућности самонићи идеја о Косовској цркви, сем ако то већ није садашњост.

Тада би СПЦ заиста постала Црква (уже) Србије. Антисрби непогрешиво знају да је суштина српске истрајности Светосавље (Црпство и Православље) и одлучни су да Га сруше, не би ли се Божији човјек одрекао свог Творца. Универзална стратегија спровођења геноцида је забрањивање имена и националних обиљежија једног народа, као нпр. ћириличног писма.

Српска историја је исписана ћирилицом. Забрана ћирилице, значила би забрану читања националне историје. То су нити прошлости, садашњости и будућности испреплетене у геноциду који траје. Као што у сваком кукољу има жита, тако је и у Бановини хрватској, претечи НДХ, било људи несрпске националности који су жртвовали животе спасавајући своје сународнике од србокоља. Хвала им на томе! На другом тасу, међу српским житом, било је аутошовиниста тј. шегрта џелата царства злог. Мислили су да је самомржња довољна да их преобрази у одроде, да би као миропомазаници слине усташког викара, кардинала Степинца, били прихваћени у Врзино коло, и на тај начин, макар и на тренутак, одгодили пријеки суд. Није им било познато да Србин који мрзи српство није довољно добар.

Само мртав Србин је добар Србин, а његов инквизитор највише слинави када жртва из битка јечи јасеновачким криком док цијепа дно небеске капе продором урлика ужареног бездана. Такво усијавање рашчовјеченог ума у безумљу, претвара га у исконско зло које прождирањем невиности самозадовољава потребу растења у већи и страшнији ужас. Зато је задатак жртава свеобухватне и свевремене оркестриране усташије поштовање Јасеновачког завјета Светог владике Николаја, који заповједа да о јасеновачким новомученицима треба свједочити свијету, литургијски их прослављати и никада се не осветити, јер ко се освети тај се не посвети. Кад год смо се одријешили од Исуса Христоса, кога смо претходно призвали, упадали смо у котао јасеновачког пакла. Зато нам је предодређење ходити светосавским путем до спасења или нестати у чељустима заборава. Увиђам да непријатељи нашег српског народа нису припадници других народа, него је наш стварни непријатељ зло у нама и око нас, против кога се боримо. Хришћаско трпљење је само један од начина подношења тлачитеља, а могуће је супротставити се злу силом, која подразумјева одбрамбено-отаџбиски рат, као механизам заштите у тренутку нужде. Ко ће побиједити у том рату, одавно је записано – ИC XC HI КА (Исус Христос побјеђује).

Јазавац пред судом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: