Култура или живот сјећања

Пише: Горан Даниловић

Ми немамо моћ да промијенимо свијет, наша снага је малена и недостатна да мијењамо чак и своју околину. Свакодневно свједочимо суровост великих према малима, атак лажи на истину и неправде на правду. Нови свјетски поредак тражи од нас самопорицање, признавање властите ништости и општег ништавила.

У наводној ери људских права и слобода човјек, појединац, је прегажен, лична права никад ограниченија, контрола ума на врхунцу. У име неке опште слободе и општег материјалног благостања човјек је срозан до нивоа човјеколике творевине.

Мале и велике власти овога свијета су савршено дехуманизоване – оне проповиједају слободе и права за некаквог општег човјека, а не за човјека-личност.

Мејнстрим медији свакодневно раде по некој наизглед невидљивој агенди, а суштински, све је утабана стаза иза које стоји крупни капитал, његова самодовољност и самооплодња.

Традиционално је извргнуто порузи, отето од свакодневице, исјечено у тренутке, у „културу сјећања“, откинуто од живота сада и овдје, растргнуто на пузла комадиће који се потом слажу у неку нову сврховитост, као доказ јединства које до сада нијесмо умјели да прочитамо.

Слобода појединца никада није гласније проповиједана и никада лицемјерније обурдавана у понор.

Политичке слободе и права, слобода мишљења и дјелања, обесмишљене су ограничењима комуникације, диктираним информацијама и све гласнијим војничким и ратним правилима којима се под плаштом борбе против дезинформација елиминишу сви извори другог и другачијег размишљања.

Ми, дакле, немамо снаге да ово поплавно и наносеће доба промијенимо, али смо дужни да љубоморно чувамо своје Ја, самосвјесност и посебност.
Свако од нас је ту из разлога који никада нећемо разумјети јер нисмо самостворени, међутим, рођени смо да оставимо свој траг и уплетемо свој пут у милионима путева. Наш задатак је да живимо сјећања јер је чак и последњи корак само сјећање сљедећег.

Намјера власника свијета да се прошло, било ужасно или величанствено, сведе само на датуме обиљежавања, на календар и агенду, потирање је јединства живљења и јединствености живота.

Власницима планете сувишна је људска разнородност и појединачна разноликост; за њих је човјек од јуче неупотребљив, бескористан и непродуктиван.

Потреба свакога од нас за свеживотом постала је сметња профиту, а комплексност сваке личности спутавајућа анксиозност. Живот је изнад културе и одувијек је био и живот сјећања – живот незаборављања. Атак да се Живот и сјећање раздвоје заправо је вођење најстрашнијег рата против сваког човјека појединачно.

„Култура сјећања“ треба да нас анестезира јер више личи на неку врсту бонтона него на истинско сјећање.

Наша обавеза је да живимо кроз заједницу онога од јуче, овога садашњег и онога од сјутра.

У културу сјећања нас гурају они који немају шта да памте или су јуче били нико. Желе да саберу своје ништа са нашим драгоцјеностима и потом све учине бесмисленим.

Учинићемо им највећу услугу икада ако пристанемо јер ће нам нишчи наметнути властите датуме, празне и наличне хигијенским помагалима.

Живот је један и јединствен, а Култура Живљења наша веза и подсјећање на вјечност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: