Кукавичлук који је задњих деценија преплавио Црну Гору, поништитио чојство и јунаштво, које је вјековима било знак нашег препознавања

Пише: Јово Пејовић

У борби за истинске вриједности у друштву какво је наше потребни су циљ, храброст, пожртвовање, памет и срећа. Ми од свега тога немамо ништа – ни циља, ни вођа, а поготово не памети са визијом да се супроставимо онима који нас гурају у пропаст.

Наше вође деценијама пуне своје џепове умјесто да стварају услове за бољи живот свих грађана. Из мрака у који живимо не види се оно што је прошло ни оно што долази. И што је најгоре ми добровољно пристајемо да живимо у таквом мраку вјерујући више онима који се најбоље сналазе у мраку, него сопственим очима. Они који осјећају обавезу према истини и моралним вриједностима, а не према онима што сједе у првим редовима бивају брзо скрајнути, без утицаја да стање мијењају. И док нас упорно убјеђују да сунце излази на западу, оно се свако јутро појави на истоку. И што се више труде да промијене оно што се промијенити не може, сваким даном су све више смијешни. Неки наши „антифашисти” са онима из колијевке фашизма руку под руку славе неке своје дане побједе, иако би они прави 9. маја били на Црвеном тргу у Москви, којему једино и припадају све почасти Дана побједе.

Бојим се да ће кукавичлук који је задњих деценија преплавио Црну Гору, поништити сво чојство и јунаштво, које је вјековима било знак нашег препознавања. “Јунаци” из партијских редова, који се свако мало јуначе једни на друге у бити су највеће кукавице, јер јунаштво је ако се у сопственим редовима побуниш против функцијом јачег од себе, за све оно што ради противно интересима државе и народа. Страх од губљења привилегија и потреба де се докажеш лојалним, јачим од себе, без обзира на његова непочинства постао је стил понашања партијских војника, а самим тим и друштва у цјелини. Таквим понашањем ускраћена је мугућност свима који мисле својом главом и који су своји, да своје идеје за бољу Црну Гору учине доступном јавности. Јер армија лицемјера и послушника јача је од сваког генија, ма гдје се појавио на земљиној кугли, а код нас поготово. Некада је све рађало у овом камену. И част, и храброст, и поштење, и знање, и све у трену сурвало на путу ка европском лицемјерју. Сви кругови које смо трчали на крају су у задњи круг стали. У њему су сабране све побједе и сви порази. Страх ме је да посљедњи круг не буде овај који управо трчимо, у коме се изгубио осјећај за правду, истину, али и самоконтролу сваког од оних који одлучују о судбини државе. Зна ли ико гдје је граница за самовољу, себичност и приватизовање функција ради личне користи? Има ли ико на иједној државној функцији за кога у народу преовладава неподијељено мишљење да је комплетна личност и да је у свему достојан функције коју обавља Деценијама смо чекали ‘кишу’ да спере љагу са нашег лица? Умјесто кише паде ‘снијег’, да свака звјерка открије свој траг. Неки остадоше у јазбине док се снијег не отопи. Тако се опет преварисмо, јер све трагове ни овога пута не открисмо. И опет ћемо, све су прилике, морати све из почетка, док не изаберемо оне праве А то је у Црној Гори дуг процес. Трагање за истином и правим личностима овдје никада не престаје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: