Kuči dočekali mitropolita Amfilohija i vladiku Joanikija trobojkom od 70 metara: Režim povampiruje duh bogoubilački i bratoubilački!
1 min read
Foto: Borba
Mošti Svetog Arsenija, naslednika Svetog Save prvi put nakon 164 godine stigle su Kuči. Svetu liturgiju služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop budimljansko-nikšićki Joanikije.
Kuči su dočekali mitropolita Amfilohija i episkopa Joanikija velikom trobojkom dugačkom preko 70 metara.
Mitropolit Amfilohije kazao je da se današnji praznika Spasovdan ne zove tako slučajno jer sve što je Bog rekao od Adama i Eve do svetih proroka i što je Gospod govorio svetim mučenicima je bila priprema javljanja njega kao Spasitelja i spasenja čovjeka i svijeta.
On se posebno osvrnuo na današnji događaj jer su u Kuči po prvi put nakon 164 godine iz manastira Ždrebaonik stigle mošti Svetog Arsenija, drugog arhiepiskopa srpskog i naslednika Svetog Save.
Mitropolit je podjestio da je Sveti Sava ostavio kao svoga zamjenika u Žiči svetog oca Arsenija izabravši ga između svih ostalih monaha.
„Sveti Arsenije je zaista nastavio djelo Svetog Save u našem narodu“, kazao je Amfilohije i takođe podsjetio da je on i prvi koji je prenio sjedište arhiepiskopije Žičke i tako započeo Pećku patrijaršiju.
„Godine 1266. se upokojio i bio episkop 30 godina. Čudesa su se događala na njegovim moštima. Ostalo je predanje da je na njegov ćivot pčela napravila pčelinjak“, kazao je mitropolit.
Govoreći o tome kako su mošti svetog Arsenija kroz vijekove često bile premještane na prostoru Srbije i Crne Gore, mitropolit je podsjetio i da su između ostalog takođe bile i u Kučima na Medunu do 1856.
„Velika tragedija i pohara Kuča koja se dogodila bila je i pohara moštiju Svetoga Arsenija“, kazao je mitropolit, i dodao da su one nakon toga prenijete u manastir Ždrebaonik u Bjelopavlićima.
„Danas upravo posle 164 godine evo se ponovo vratio Sveti Arsenije da blagoslovi Kuče. Nije slučajno da su one došle u Kuče danas u vrijeme gonjenja crkve Božje. Ono što me posebno obradovalo je što su ga Kuči dočekali sa pismom Ćirila i Metodija, Klimenta i Nauma i Marka Miljanova“, naveo je mitropolit.
„Daj Bože da od Kuča nauče svi Crnogorci i da se ponovo svi uputimo pravim putem kojim su naši preci išli kroz vjekove. I da Sveti Arsenije pomiri Kuče posle pohare 1856. godine sa ostalima Crnogorcima“, kazao je mitropolit Amfilohije.
On je dodao da se danas nažalost preko onih koji vladaju Crnom Gorom povampiruje duh bogoubilački i bratoubilački.
„Oni koji poriču Svetoga Savu poriču i Svetoga Arsenija. Oni obezboženi i obeskorijenjeni pokušavaju da stvaraju satanske zajednice. Da grade budućnost na raskolima, poharama i mržnji, a ne na isceljenju zloga i opakoga duha“, upozorio je Amfilohije, i kazao da će se mošti vratiti u Ždrebaonik, a da će prethodno biti kratko i u hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici.
Na kraju besjede on je zaključio da je dolazak Svetoga Arsenija od ogromnog značaja i za Kuče, ali i za sve nas.
„Neka gospod Blagoslovi Kuče“, kazao je mitropolit.
(Borba)
Pročitajte još:
(VIDEO) Nakon 164 godine: Mošti Svetog Arsenija – naslednika Svetog Save u Kučima
Sretne oči koje čitaju ove redove, sreća da su Kuči ovako aktivni! Sa nama je Bog! Ljubav, Vjera, Nada! Sloga biće piraz vragu! Do pobjede! Za krst časni i slobodu divnu!
KUČI PONOS I DIKA CRNE GORE!
Autonomija za Srbe u CG!
(od onomad)
Par stvari, za razmišljanje, treba,
„Od 21 episkopa petorica su ubijena, dvojica internirana i u internaciji umrla, dvojica premlaćena i prebačena u Srbiju gde su uskoro umrla, jedan držan u zatvoru zajedno sa Njegovom svetosti Patrijarhom, a zatim poslat u logor u Nemačku, a jedan u Italiju, a dvojica proterana sa svojih eparhija u Srbiju. Samo su njih desetorica ostali na svojim mestima. Jedna četvrtina sveštenika je poubijana (oko 700), oko 300 pomrlo prirodnom smrću, jedna trećina proterana u Srbiju, oko 400 bilo je u logorima u zemlji i u zarobljeništvu, a samo jedna četvrtina sveštenika ostala je na svojim mestima. Jedna četvrtina manastira i crkava je porušena a skoro polovina od ukupnoga broja manje ili više oštećena. Samo u Gornjokarlovačkoj eparhiji od 189 crkava porušeno je i popaljeno 175, a 14 ostalo. Od 8,500.000 vernika 1,200.000 je poginulo ili ubijeno. Ratna šteta crkve iznosi 7 milijardi predratnih zlatnih dinara…“ ( Vidi: Glasnik SPC, Beograd, broj 1 – 3, mart 1951., strana 10.)
https://pp.userapi.com/c840526/v840526260/169f0/bayWzxabHdw.jpg
CRNI PAS, iz Seoba Stefana Štiljanovića, Mikica Ilić
Uzmičući u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan Štiljanović od Paštrovića, hodeći Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na ušću Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroša i sazida grad Morović 1498. godine, u čast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovićkog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, između požutelih listova, stoji zapis „grešnog inoka Damaskina Moračkog“ :
„…Zakle se tad despot Stefan, spuštajući u gradske temelje zapis, kotlić sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kašičicu, da se dalje neće seliti pred osmanlijskim naletima i da će srpsko ime sačuvati u Sremu…“
Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvši sjaj i slavu Stefanovog Morovića. Tukao se Štiljanović hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to često biva, veća mu je opasnost pretila iz sopstvene kuće.
Stefanova žena, lepa Mađarica, hoteći da iskoristi veliku muževljevu ljubav, naumi tajno, uz pomoć katoličkog župnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavši da otrpi suze ljubljene žene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina.
Mađarica već beše prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i još nekoliko sremskih velikaša, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoče zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod šumom, s druge strane Bosuta. U službenoj zabelešci visokog kraljevskog činovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na šestoj stranici leže podaci o otpočinjanju radova na rimokatoličkom hramu „u rackom gradu Moroviću“, zatim predračun neimara o ceni izgradnje i završnih radova, pregled utrošenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odorbrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visočanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve.
Zidajući crkvu, lukava Mađarica se doseti, pa okrenu Božji hram ka istoku, namenuvši ga zapadu, ne bi li Stefana lakše na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko uđe u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajviše iz čiste koristi, pređe u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio.
Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnoštvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovića. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarače i potkivače, izmenjenih lica. Ostadoše mu strani dunđeri i ćurčije, grnčari i perjanici sa kojima je do juče jedan hleb jeo. Ne poznadoše ni oni njega jer im duša beše pocrnela, pa ga zasuše kamenicama i isteraše van gradskih zidina.
Obuze Štiljanovićevo srce velika tuga, a dušu preplavi žalosni plač za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova seći, razdvajajući veru od nevere. Hodeći ispod zidina izmenjenog grada, Stefan siđe do reke i, umivši se, pogleda preko vode u čudesnu građevinu pod šumom. Videvši da je to crkva, despot poželi da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta.
Objahavši nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, siđe s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oči, kao što bi svakom drugom, gde su neobično niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne.
Silna ljubav prema lepoj ženi nagonila ga je da uđe u crkvu i potraži je među nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Božija nauči da obraz ne ukalja, te se okrenu leđima prema ulazu i natraške uđe u bogomolju, ne poklonivši se.
Kad ga Mađarica ugleda gde natraške u hram ulazi, okrenuvši leđa biskupima i kardinalima koji držahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mržnja, te odmah ode vojvodi i župniku u Gradinu, ne pogledavši ga u oči.
Odande udari na Stefana sa pounijaćenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa šačicom vernih povuče na sever, u Baranju. Mađarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodareći praznim podanicima, a oni što dušu sačuvaše, nazvaše grad: „MORO ‘ IĆ“ , plačući nad Štiljanovićevim odlaskom.
Napuštajući Morović i Srem, Stefan poštedi život vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kući branjaše da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivšu ženu. Ondašnje hronike beleže čudesni događaj: mnogi obraćenici umreše od gladi pored punih magaza žita, jer se „seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraćaše“.
Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani leđa okrenuše i grad osvojiše, siđe u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana.
Još se samo ponekad u zvezdanim noćima može videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razrušenog grada, čekajući gospodarev povratak.
https://www.orthphoto.net/photo/200712/24483.jpg
…“Galipoljski Srbi: Preživeli Osmanlije, nestali u Jugoslaviji
Stravična sudbina „sremskih prognanika“ govori o stradanju dugom pet vekova, ali i opominje. Vremenom asimilovani, matica ih zaboravila. U Makedoniji trenutno živi samo 12 Srba Galipoljaca
Srbi iz Srema i Beograda, branioci poslednjeg ostatka srpske despotovine, poklekli su pred osmanskom invazijom početkom 16. veka. Osmanlije su ih zbog nepokornosti u okovima preselile u Carigrad i na Galipoljsko poluostrvo. Najveći deo se u narednim vekovima stopio sa okolnim stanovništvom, samo su sremski izgnanici u selu Bajramčik 400 godina čuvali svoj nacionalni identitet, jezik, veru i nadu da će se jednog dana vratiti u otadžbinu.
Želja im se ispunila 1922, kad su došli u Jugoslaviju, ponosni što su sačuvali srpski identitet. Posle 1945. za pola veka stvaranja veštačkih nacija u SFRJ po receptu Kominterne, Galipoljski Srbi su nestali.
– Posle neverovatne odiseje više od 1.100 Galipoljskih Srba došlo je 1922. u selo Pehčevo na krajnjem istoku današnje BJR Makedonije. Na nadgrobnim spomenicima do Drugog svetskog rata vidi se da su sahranjivani pod starim prezimenima na „ić“. Posle rata na grobnicama istih porodica pišu prezimena koja se završavaju na „ski“. Od 73 porodice Galipoljaca koje su došle u Pehčevo na poslednjem popisu 2002. samo 12 stanovnika ove varošice izjasnilo se kao Srbi – kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije „Koreni“.
– Reč je o antropogeografskim istraživanjima porekla naselja i porodica Srba na svim našim etničkim prostorima. Među tim sagama o seobama našeg naroda, najintrigantnija je ona o Galipoljskim Srbima – smatra Čeliković, koji je nedavno posetio Pehčevo u potrazi za Galipoljcima.
Otkrio je da se oni danas izjašnjavaju kao Makedonci.
– To je očekivano jer ih je matica zaboravila. Pretapanju u novu naciju doprineli su i prirodni procesi mešanja i stvaranje veštačkih nacija u SFRJ. Tek tad su Galipoljci izgubili nacionalni identitet i zaboravili jezik koji su čuvali vekovima – konstatuje Čeliković.
Odiseja „sremskih prognanika“ počinje posle propasti despotovine, kad turski hroničari beleže da Srbi sa „ostrva Srem“, kako su nazivali prostor između Save i Dunava, i dalje žestoko brane svoje utvrđene gradove, pre svih tvrđavu Šabac i rezidenciju despota, prestoni grad Kupinik. Ipak, njihova hrabrost nije mogla da zaustavi invaziju. Srem je opustošen, a osmanska vojska je uspela da u obruč zatvori Beograd, koji je pao 1521. posle junačke odbrane. Malobrojnu ugarsku posadu Osmanlije su pustile na slobodu, ali ne i nepokorne Srbe. Sremci i Beograđani su pod pratnjom turskih vojnika krenuli na dugi marš ka Carigradu.
– Tvrđave Kupinik, Bareš, Zemun i Slankamen osvojene su velikim zalaganjem boraca. Predvodnici otpora i oni koji su se uporno suprotstavili bili su zarobljeni i stavljeni su u lance. Da bi se upokorili i postali poslušni, prebačeni su u okolinu Carigrada – zapisao je turski hroničar Bostan.
Srpsko gradsko stanovništvo naseljeno je u Carigrad, u kvart koji se i danas zove Beogradska šuma, a „nevernici prognani iz Srema“ upućeni su na Galipolje.
– Njih oko 2.000 naseljeno je u devet sela na Galipolju. Zabeležena su imena Pavle, Radoslav, Radovan, Marko, Jovan, Miloš, Vuk, Radič, Lazar… S vremenom se deo Srba islamizuje, a deo helenizuje pod snažnim uticajem Grka iz okolnih sela i grčkog sveštenstva, jer je služba na srpskom bila zabranjena – kaže Čeliković.
Ipak, Sremci u selu Bajramič ostali su nepokolebljivi i zadržali su jezik i običaje daleke otadžbine.
– Oni predstavljaju jedinstven fenomen. U potpunom okruženju Turaka, Grka i Bugara, oni su uspeli da četiri veka očuvaju svoj etnički indentitet, iako nisu imali nikakvu vezu s maticom – navodi Čeliković.
Turski dokumenti u kojima piše da je deo „sremskih izgnanika“ u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austro-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austro-turskog rata 1737-1739. pirotska raja – Galipoljci – isterala je Turke iz svoje nahije. Turski prodor iz Sofije 1737. počeo je pokoljem ovih ustanika.
– Stanovništvo pirotske nahije krenulo je za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoja ognjišta. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, u blizini Jagodine – otkrila je dr Radmila Tričković.
Novi preokret u život Galipoljaca u Bajramiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze u pomoć bugarskoj vojsci i oslobađaju evropski deo Turske. Razjareni Turci i pridošli muslimani iz Bosne bes zbog poraza iskaljuju na Galipoljskim Srbima. Oni uz velike peripetije dobijaju odobrenje za seobu u Srbiju i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.
– Vlasti su im odmah dodelile zemlju gde je bilo razmereno zemljište za građenje kuća, pa je već i kamen donet, kad izbi Prvi svetski rat i prekide taj rad na naseljavanju ovih Srba u okolinu Skoplja – zapisao je naš čuveni etnolog dr Milenko Filipović.
U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih na Kosovu sustižu Bugari i odvode u internaciju, kao i one koje su zatekli u Skoplju. Veći deo uputili su u sela oko Niša i Aleksinca, da rade kao sluge i nadničari, a manju grupu šalju u Plovdiv.
– Po okončanju Prvog svetskog rata, pogrešno obavešteni od nekih grčkih vojnika da je Bajramič zauzela Grčka, Galipoljci krenu da se vrate u svoje selo. Posle 40 dana putovanja u Solun su stigli početkom 1919. Tu ih je sačekalo veliko razočaranje, u Bajramiču su još bili Turci. Neki su se odmah vratili u Skoplje, a Grci ostale upute u selo Lutru, gde su ostali jednu i po godinu i mnogi stradali od raznih bolesti – naveo je Filipović.
Mirovnim ugovorima iz 1920. Bajramič je pripao Grcima i Galipoljski Srbi su iz Lutre krenuli u svoj kraj.
– Nažalost, dolazak u Bajramič 1920. nije doneo mira već znatno umanjenoj grupi Srba pošto su neki pomrli, a neki ostali u Plovdivu, Skoplju i Solunu. Septembra 1922. posle po Grke nesrećnog grčko-turksog rata, Bajramič je pao ponovo pod Turke – piše Filipović.
Galipoljski Srbi su morali da beže glavom bez obzira pred novim turskim pogromima hrišćana.
– Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona – zabeležio je Filipović.
Bežeći, stigli su do Soluna, gde su se obratili za pomoć srpskom konzulu moleći da budu preseljeni u Srbiju. Krajem decembra u planinsko selo Pehčevo stigle su 73 porodice Galipoljskih Srba i useljene su u napuštene turske kuće.
– I danas su potomci Galipoljskih Srba žive u Pehčevu grupisani u gornjem delu varoši. Govor starih Galipoljaca znaju samo oni najstariji, i sa njima će nestati ta snažna nit koja je vekovima bila veza sa zavičajem predaka – smatra Branisav Čeliković.
Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.
– On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju – ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve – koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene. Da ne dožive ono što se već zbilo sa mnogim drugim srpskim zajednicama i pojedincima van državnih granica Srbije, tokom 19. i 20. veka, a dešava se i danas, kao što će se sve više dešavati u vremenu koje dolazi – zaključuje Čeliković.
NESTALI ZBOG NEBRIGE
Sve studije o vekovnoj odiseji „sremskih izgnanika“ prvi put su sakupljene i objavljene tek krajem 2012. u knjizi „Galipoljski Srbi“ edicije „Koreni“ u izdanju „Službenog glasnika“ i SANU. – Cilj „Korena“ je da u 80 knjiga objavi na jednom mestu sve studije napisane o naseljima i poreklu srpskog stanovništva, od Galipolja do Bele Krajine u Sloveniji, od južne Italije do srpskih naselja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i Ukrajini. Osnovu čine studije objavljene u „Srpskom etnografskom zborniku“ Srpske kraljevske akademije. Nažalost, ovakva ozbiljna proučavanja srpskog etničkog prostora praktično su prestala polovinom 20. veka. Zbog takve nebrige matice, Srba u udaljenim enklavama više i nema, jer su potpuno asimilovani…“
Pogledati, lagano sve
pa se vrati
na 1.16.30
Dugo putovanje u Jevropu
https://www.youtube.com/watch?v=TQFpi3Oe-as
Kuci svaka vam cast.
BRAVO KUCI, STPSI RODE. ZIVJELI KUCI ,!!!
Kuči dočekali Sremca!
Srpski narod i država Crna Gora treba/moraju da formiraju Autonomnu pokrajinu „Srpska Gora“, a Nikšić bi bio glavni grad. Crna Gora bi i dalje postojala, ali ovo bi bilo sigurnost za srpski identitet. Bosna i Hercegovina jeste bila deo srpske kraljevine, ali danas srpski narod tačno zna da ima svoje LIČNO, a i zna da je BiH zajednička teritorija svih državljana.
Tako i Srbi u Crnoj Gori,moraju da traže i konstitutivni status, kao Albanci u Republici Severnoj Makedoniji.
Crna Gora cela… radosna i vesela.Kandidat je za EU, a i u toj EU ima takvih primera.
SPC je jedina pravoslavna crkva u Crnoj Gori,u koju idu svi vernici koji osećaju pripadnost njoj. Da narod ne oseća u sebi srpski identitet „Milova C“bi bila „puna“.
Vera, mir, progres, znanje, kultura, identitet-to je put.
Lijepo je biti Kuč, jer znaš da si ponos i uzdanica srpskog roda.
Nije zaludu receno….
„Ko nije KUC….
Ime mu je Muc“…
Srbski Kuči su sastavni dio primorsko-zetske Srbije!!!!!!!!!!!!!!!
Srbi za Srbe!
Do Hristove pobjede!
Kuči su sastavni deo zetske Srbije i u Kučima će se vječno vijoriti naša Srbska trobojka!!!!!!!!!!!!Samo Srbska trobojka i nijedna druga!!!!!!!!! Zivjeli Srbski Kuči !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Gde su dukljanskomontenegrinski „istoričari“ i „akademici“ da objasne otkud mošti naslednika Svetog Save u Crnoj Gori ako im je crkva do pre ujedinjenja 1918. bila autokefalna?!Da dokažu da Pravoslavni narod u njihovom montenegru nije Svetosavski, da dokažu kako im je to SPC otela hramove pa sad oni moraju da ih vraćaju. Ili možda ti dukljanskomontenegrinski akademici traju taman toliko koliko i milova vlast. Živo me interesuje koju i kakvu nauku će prezentovati svojim studentima kad pukne milo. Ili su možda ti stručnjaci od plastelina pa može da ih oblikuje svaki sledeći vlastodržac shodno svojim potrebama.
Rećiće da je to velikosrpska propaganda, da Sveti Aresije Sremac nije rođen u Starom Slankamenu već na Lovćenu i zdravo. Kao što je Sveti Vasilije dukljanski, biće i Sveti Arsenije.
a šta ako nije sv Arsenije Sremac !? … !?
kuja…niko ka kuja ne prica o postenju…nece drzavu crnogorsku…ni zastavu…ni himnu..ni pravoslavno jedinstvo..ni nista crnogorsko…oce sve srbijansko… gedzovansko…cetnicko….dome spc arlaukaci…vi ste i bogoucice i bratoubice…dusmani janjicarski…
O poštenju najviše pričaju Milo i Dule. Nemoj da ih nazivaš kujama. A tek što su novokomponovali zastavu i himnu i rasturaju pravoslavno jedinstvo. I Boga su davno ubili pa ček sad malo i bratoubilaštvo da zapodenu.
baki tugo…dje je risto cirov sirio spc barjake i litija mosti….nema zivih srba …samo nesrecno stradale kosti….mrco…ne znate ni sami kakvo krvavo kolo igrate…janjicari…
Da si ti i nokat od maloga prsta Rada Tomovoga, znao bio da su Crnogorci Srbi i to, ponajpoznatiji među svim Srbima. Nebi se provodio za fašističkom idealima koje je promovisao ustaša Drljević. No brate moj, moli se Gospodu i ispovijedi grijehe kod časnoga Mitropolita Amfilohija za spas duše i tijela, za dobro ukućana i vaskolikog roda srpskoga.
Ima Srba kolko oćeš. Utkani su u državnost i istoriju CG. Ko je Karađorđe CG naroda a da nije Srbin, koja velika bitka da je nisu bili Srbi. Prepuna CG srpskih kostiju i zemlja natpljena srpskom krvlju. I sad se to ne zna. Zaboravili se barjaci, himna, vera, čojstvo. Koristiš izraz janjičari i grubo vređaš potomke onih koji su stvorili državu u kojoj si se ti našao kao neko ko će da je brani. Novokomponovani branitelj iz sigurnosti doma i anonimnosti. Alal ti vera, ako je imaš.
Hajvan
Rade Tomov bugaromonetengrinče ne beri ti brigu kopnene Raške Srbije, no što ćemo sa ovom našom brdsko-primorskom Srbijom?
A ko dočeka sv. Arsenija? Sram vas bilio!!!
Kuč – čelični srpski obruč !
Ono što se ranije predstavljalo srpstvu da su Crnogorci nekakvi super Srbi, to nije niko, ali po hrabrosti i karakteru tom idealu su najbliži Kuč-i.
Pozdrav za čuveno Srpsko pleme Kuče!
Sloga biće poraz vragu! Do Hristove pobede!
Zivjela Njegoseva Crna Gora Srpska Sparta.
Nat.montenegro je OKUPACIJA CG.
Vecina crnogoraca uz svoju Mitropoliju SPC.
Tvrd je orah vocka cudnovata..
Smrt FASIZMU.
Svaka ti je kao u Njegoša, živ ti bio.