Кућа безумника

Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
За књигу поезије „Куће бескућника“, награђену Тринаестојулском наградом, још се, наводно, поуздано не зна има ли је или је нема, је ли још у штампи или је већ обавијена мирисом олова и штампарске боје.
А и ако је има, је ли у регистар Народне библиотеке заведена под овим или оним бројем? Једино што је у овом тренутку без дилеме у вези са овом њигом је то да је – тужена. И то не само овим „обичним“ судовма, него и највишој судској инстанци у држави – Уставном суду!?
Њен прогон и анатемисање од стране квазиинтелектуалних и квазикултурних кругова и асоцијација Црне Горе, корова (у сваком значењу те ријечи) заосталог још из времена ДПС страховладе, попримило је обиљежја шизофрене хистерије. Чак се и онај научни геније, који никако да се оствари у политичкој сфери, срозао на ниво Данила Маруновића и компаније му, па пресавио табак. Геније у својој области свакако јесте, али чисто сумњам да је скорије прочитао неку књигу поезије. „Куће бескућника“ сигурно није, јер да јесте писао би књижевну критику а не представку Уставном.
И није проблем само у томе што је није прочитао он, није је (про)читао ни један од ове ускомешане и поаветале дружине која јој о глави и о „статусу награђене“ ради. Али, њима то ни најмање не смета, јер чим су јој „прочитали“ аутора – прочитали су и њу. Од корице до корице, мада нијесу мрднули даље од импресума. А аутор – Србин! Усред Црне Горе неком Србину награда, државна, и то она највећа!? Скадал!!! Ако то не стигне до Стразбура, неће ништа друго.
Признајем, књигу још нијесам прочитао, али и да јесам не сматрам себе довољно поткованим да браним њену естетику. Али, браним њено и право њеног аутора да буду награђени. Тим прије што многе лауреате награђене прије Бећира даље од породичног круга мало ко познаје. А што се естетских домета књиге и њене опавданости да буде вреднована Тринаестојулском тиче, наслањам свој суд и вјеру на чињеницу да је у Жирију био један Желидраг Никчевић, доказани познавалац литературе, човјек толико поштен према њеним вриједностима да ни себе не би наградио из било којег, поготово не политичког, разлога и просуђивања.
И док судови (будибогснама) не пресуде литератури (подсјећа ли вас ово на оне проказане књиге и ауторе из доба комунистичког једноумља) више сам него убијеђен да је прашина која се дигла око „Кућа бескућника“ већа потврда њене естетске и сваке друге вриједности и од саме награде.
А аутору најтоплије препоручујем да му следећа књига буде насловљена као „Кућа безумника“ јер ће му за њу бити довољно само да се осврне око себе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


USTAVNI SUD I KNJIZEVNA NAGRADA !
Boljeg dokaza nema.
Nagrada je stigla u prave ruke i za literarno vrijednu knjigu.
Samo bezumnik moze da POTEGNE
NAJVIŠI ORGAN U DRZAVI
– APSOLUTNO NENADLEZAN .
P.S,. Po stoti put prizivam Papovića u pomoć:
KUDA PLOVI OVAJ BRODOLOM ?!