Krvavi beogradski Vaskrs 1944. – „Prijateljsko“ razaranje Srbije
1 min read
Savezničko bombardovanje Beograda
Priredio: Đorđe Bojanić
Bombardovanja Beograda aprila 1944. bila su izuzetno razorna, razornija od nemačkih vazdušnih napada na Beograd 6. aprila 1941. godine, na samom početku Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji.
Pre 75. god na Vaskrs, 16.04.1944. godine „Saveznička avijacija“ je počinila stravičan zločin bombardovanjem Beograda na prvi dan Vaskrsa.
Bombardovanje je nastavljeno i na drugi dan Vaskrs 17.04.1944. godine.
U ta dva paklena dana srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, glavnu Železničku stanicu, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, , palatu „Albanija“, Poštu broj 2, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom, Bajlonijevu pijacu, razoreno je i prvo beogradsko porodilište, stradale su nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama, uništene su bolnice, dečiji domovi. Razorene i uništene su bile i mnoštvo ulica, a isto tako srušeno je više stotina zgrada za stanovanje, u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat.
Ali zato, glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti.
Posle bombardovanja nađene su i neeksplodirane bombe na kojima je pisalo na ćirilici „Srećan Uskrs„. Koliko je to bila ogromna mržnja u bolesnim umovima.
Svaki rat ima za cilj uništenje protivnika, ali da li je moguće da će srpska deca po porodilištima biti „vojni objekti“ silovitih Engleza i Amerikanaca, koji su nam u tom periodu bili lažni saveznici, koji su nas više razorili nego Nemci, što ne umanjuje Nemački zločin i genocid nad Srbima. Tragično je što o ovome se nije smelo raspravljati i pisati u komunističkoj Jugoslaviji, odnosno Titovoj.
Ministar Tasa Dinić dao je posle bombardovanja sledeću izjavu:
„Oštećene su pre svega sve bolnice. U krugu Opšte državne bolnice najviše je upropašćeno dečije unutrašnje odelenje. U glavnoj vojnoj bolnici pogođeno je rendgenološko i zubno odelenje i bilo je mrtvih. Žrtve su bili bolesnici, a i dve bolničarke teže su povređene. Na bolnicu za duševne bolesti palo je takođe više bombi ali nije bilo žrtava. Nastradala je takođe bolnica za zarazne bolesti, amfiteatar patološkog Instituta i Centralni higijenski zavod.
Ortopedski zavod sa bolnicom i Invalidsko odelenje potpuno su uništeni i tu se jedino ne može obavljati rad. Sem toga, demoliran je Državni dom za mušku decu i Dom slepih. Škola za nudilje je srušena i dve sestre su poginule. Berza rada je teško oštećena, kao i Glavni ured za osiguranje radnika.
Dom Srpske zajednice rada dobio je puni pogodak.
Iako su bile teško oštećene, sve ustanove, izuzev onih srušenih nastavile su rad, a mnoge ga nisu uopšte prekidale, uprkos bombardovanju. Primer u tome davale su Opšta državna bolnica, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševne bolesti i Bolnica za zarazne bolesti, koja je pod vatrom uspela da evakuiše najteže bolesnike. Isto tako pokazalo je veliko požrtvovanje Materinsko udruženje. A i sve ostale ustanove produžile su svoj rad, iako, na žalost, ne sve u svojim prostorijama….“
„Saveznička avijacija“ bombardovala je te godine Beograd i još dosta srpskih gradova, među kojima i u više navrata:
Niš, Kraljevo, Alibunar, Smederevo, Novi Sad, Kragujevac, Sremsku Mitrovicu, Rumu, Kruševac, Kovin, Pančevo, Kuršumliju, Grdelicu, Podujevo, Rašku, Stalać…
Podaci govore da je samo prvog dana bombardovanja od „tepih bombi” koje su bacali američki bombarderi poginulo 1.160 Beograđana, dok ih je više od 1.400 bilo ranjeno.
Saveznička avijacija je nemilosrdno razarala Beograd… devet puta od aprila do septembra 1944. godine: 16. i 17. aprila, 18. maja, 6. juna, 3. jula i 3, 6, 8. i 18. septembra.
Ubijeno više od dve hiljade srpskih civila. Beograd brutalno rušili tri dana uzastopno tako da ni žrtve nisu mogle da budu sahranjene. Partizansko vođstvo podsticalo ovakve akcije.
Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge srpske gradove, i dalje su zapečaćeni.
… Bila je sreda, 26.april 1944. kada je Radio-London javio, da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije.
Dapčević i Bakić radio vezom odgovaraju: „Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko i Mitar“. Titov odgovor je stigao iz vazduha: 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 četvoromotornih bombardera, koji su iza sebe ostavili pakao. Pola Podgorice je sravnjeno sa zemljom. Od 15.000 žitelja, 4.500 dece, žena i staraca je teže ili lakše ranjeno. Engleske i američke bombe ubile su svakog šestog žitelja Podgorice. Ubijeno je 2.500. Nacistički okupator imao je samo 15 mrtvih.
„Nedelja pacova“
Veza u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja pacova“).
– „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih – kaže Liz.
Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. Njihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.
Prva žrtva naših zapadnih „saveznika“ bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda. Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine… taj grad je do kraja rata njihova meta bio još 14 puta.
Amerikancima je posle Drugog svetskog rata uspelo da naplate sve bombe koje su pred kraj rata bacili na srpske gradove. Svaku bombu, svaki litar goriva za svoje avione koje su donele smrt mnogim Srbima, uglavnom civilima u Podgorici, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Bihaću…
Praktični Amerikanci su i za to imali pokriće: bombe na Srbe je tražio Josip Broz Tito, što i jeste tako.
Sve u režiji Vrhovnog štaba
Bombardovanje svih gradova Srbije i drugih delova Jugoslavije, od početka pa sve do kraja ove višemesečne terorističke operacije, bilo je u isključivoj nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba.
To je svojim saradnicima u Sloveniji krajem jula 1944. godine otkrio Edvard Kardelj. Evo kako taj deo njegovog pisma glasi od reči do reči:
„Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB.“
(Podvučeno u originalu)
Izvor: Srpska istorija
tito = pavelic
“Praktični Amerikanci su i za to imali pokriće: bombe na Srbe je tražio Josip Broz Tito, što i jeste tako”
Broz je za svoje ciljeve u okviru velikohrvatske fašistiške i rimokatoličke strategije zahtevao od anglo-amerikanaca da bombarduju srbske gradove.
Nema nikakve sumnje da je Josip Broz „Tito“ bio fašista. U diplomatskom aktu iz rezolucije Informbiroa koji je objavljen pod naslovom „Jugoslovenska kompartija pod vlašću ubica i špijuna“ doslovno stoji:
„Prelaz Titove klike ka fašizmu nije slučajan, on je izvršen po zapovesti njenih gospodara – angloameričkih imperijalista, čiji je najamnik ta klika već odavno, kako se to pokazalo…“ (Vidi: Iz rezolucija Informbiroa „ Jugoslovenska kompartija pod vlašću ubica i špijuna“, „Napred“, Organ jugoslovenskih komunista polit-emigranata u NR Bugarskoj, Br. 12 (28) od 15. jula 1950).
Takođe, imajući u vidu da su za vreme Brozove fašističke, velikohrvatske, intermarijumske vladavine vršena masovna streljanja izvesnih srbskih rodoljuba, kao i izvesnih „srpskih“ komunista-internacionalista.
Što se pak tiče velikohrvatskog diktatora Josipa Broza Tita, samoproglašenog „maršala“, papinog hadžije, piligrinskog fratra, malteškog viteza, počasnog kanonika crkve sv. Jeronima u Rimu, austro-ugarskog narednika iz hrvatskog sela Klanjca, koji sada trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ u beogradsko-josipgradskoj Srbiji, dovoljno će biti da konstatujemo da se njemu i danas klanjaju „srpski“ renegati i poltroni na sramotu našeg obespravljenog, potlačenog, osakaćenog, poniženog i nesrećnog srbskog naroda.
Smatramo da neće biti suvišno da nešto kažemo o izvesnim odnosima Josipa Broza „Tita“ i Vatikana. U hrvatskom listu (tjedniku) „Danica“ objavljen je članak pod naslovom „Katolička crkva u Jugoslaviji“, gde između ostalog, stoji:
“No to još nije sve! Papa, u duhu ekumenizma i miroljubive koegzistencije, sa željom da normalizira odnose Katoličke crkve u Jugoslaviji, imenova je druškana Tita – ‘POČASNIM KANONIKOM’ – crkve s. Jeronima u Rimu. Time mu je podjelio privilegije, koje je uživao austrijski car nad Hrvatskom…“ (Vidi: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Uroš Zonjić, Pod komandom vojvode Pavla Đurišića, Windsor, Ont., Canada, 1990, str. 99 ).
S ovim u vezi Broz je još u toku 1944 godine nagovestio da će u Jugoslaviji voditi hrvatsku politiku, rekao je banu Šubašiću, kada su se sreli na Visu: “Ja sam najprije Hrvat, a onda komunista…” U razgovoru sa Ivanom Meštrovićem, Broz je rekao: “I meni kao Vama hrvatski interesi prvo leže na srcu. Vjerujte da nisam na čelu države bilo bi zlo za Hrvatsku…” (Vidi: Ivan Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje, Buenos Aires, Argentina, 1961; Prof. Lazo M. Kostić, Komunističko taksiranje naroda Jugoslavije, Toronto, Ontario, Canada, 1969, str. 406-407).
Sve u svemu u cilju što jačeg zbližavanja sa Vatikanom, Broz je u toku 1945. godine javno isticao i svoj rimski katolicizam ( Vidi: Milovan Đilas, Vlast, London, England, 1983, str. 32).
U ovom kontekstu vredno je ukazati i na značajnu studiju Rad. P. Rašanina, koja je objavnjena u nastavcima u “Amerikanskom Srbobranu“ od 1976 do 1983 godine pod naslovom „Komunistička partija Jugoslavije i nacionalno pitanje – kroz prizmu komunističke literarture, izvora i dokumenata“ , gde između ostalog stoji;
„KPJ nikada nije imala ni stalno ni određeno ni jasno, a još manje čvrsto stanovište. Ona ga je menjala kao kamlon boju svoje kože prema prirodi okoline i promeni prirodnih pojava. Ona ga je preinačavala, izvrtala, dadavala mu ili oduzimala pojedine teze i stavove, prilagođavajući njegovo postavljanje i rešavanje prema datim i oportunim političkim, ekonomskim i vremenskim prilikama i potrtebama. Prema razvoju političke i svetske situacije, prema momentalnim uspesima ili neuspesima u borbi za vlast i polpularizaciju među širokim narodnim masama. Borba za vlast bila je u stvari njen stalkni, glavni i jedini pravi cilj a sve drugo pa i nacionalno pitanje bilo je podređeno tome cilju i u njegovoj stalnoj potčinjenosti i službi. Stalno ga je navodno rešavala ili pokušavala da ga reši a nikada ga nije htela, a kako ga je ona postavila nije ni mogla, pravilno i uspešno rešiti. Te je ono kao takvo ostalo nerešeno sve do današnjih dana. Na njemu je u mnogome blagodareći nastojanjima i uticaju KPJ pala i srušena prva kraljevina Jugoslavija (Hrvatsko Pitanje), pa će, u to smo kao sigurno ubeđeni, bez obzira hoćremo li mi to doživeti kao svedoci paspada prve Jugoslavije, na njemu pasti i današnja druga socijalistička ili komunistička Jugoslavija. I taj će pad sigurno doživeti mlađe generacije koje iza nas dolaze…“ (Vidi: Rad. P. Rašanin, Komunistička partija Jugoslavije i nacionalno pitanje – kroz prizmu komunističke literarture, izvora i dokumenata, „Amerikanski Srbobran“, broj od 4. maja 1983, Pittsburgh, Pa., USA).
Pa upravo to su ti Vučićevi, Dačićevi i Brnabićkini, ali nikako i naši „prijatelji“!