Крваве гаће и дипломе

Пише: Горан Даниловић

Не знам ко може, а ко не, у нашу Владу, само знам да је то наметнуто као судбоносно питање.

Нисам више парламентарац али ћу увијек и свим срцем борити да Скупштина постане дом политичке и државотворне снаге, а не кабаре понижења, вашар неукуса и таштине. Ако нам Влада и даље буде Бог и батина, а Скупштина грдна утјеха за оне који се нису дохватили извршне власти, овај минули, изборни подвиг народа биће узалудан и потрошен.

У Црној Гори штошта је мимо свијета, па су питања поредана по зачуђујућем значају , а одговори су готово увијек чудније безначајни.

За почетак, требало би да побиједимо вишак самодовољности, болест за чије изљечење треба више од вакцине. Оздравићемо када схватимо да нисмо најважнија тачка на кугли земаљској, када умјеримо своја очекивања, надања и способности.

Будућност Црне Горе не зависи ни од једног појединца ма колико биле значајне поједине фунције. Понављајмо себи свакодневно да нам не треба вођа него истинска слобода. Министар није мини стар те стога ничега звјезданог нема у том послу? Подсјећање да је министер – слуга, макар код нас, међутим, изазива подсмјех и оно чувено подгоричко „важи брате“, али понегдје, широм Европе, има примјера да то „служити“ и није само утјеха заљубљеницима у слободу. Љековито је, ипак, присјетити се и оне народне да сваки слуга жели да буде господар и да су најгори властодршци бивши слузитељи. Могли бисмо набрајати примјере из ближе и даље прошлости али сувишно је. Све смо то већ видјели и сада смо ту гдје јесмо. Ако заборавимо подсјетиће нас суровост сјутрашњег дана.

Трамп је од Ковида боловао најкраће од свих седам или осам милиона Американаца. Јенкији су одавно и од смрти направили ријалити. Ким Џонг Ун се захвалио социјализму који је једини заслужан што у Сјеверној Кореји нема ни једног обољелог. Сјеверно-корејски социјализам је одавно од ријалитија направио живот. Ми смо се до јуче захваљивали Влади на животу и смрти.

Излијечени Трамп се корона-вирусу смије у лице, а здрави Ким плаче и тражи опрост јер није успио да ућини све што је могао? А да јесте? Шта би тек било да јесте? Шта би тек било са нама да се нисмо смијали и плакали у погрешним приликама? Да се нисмо захваљивали погрешним људима и заборављали праве?

У мирним временима људи се посвете срећи или њеном ишчекивању. Потреса нас свака појединачна несрећа, патња далеког свијета и судар теретних возова у сјеверном Сибиру. Када се човјек навикне на смрт и бол, живот изгуби цијену. Од Ковида-19 умрло нас је већ више него на Мојковцу. Умрли смо ћутке, неславно, „без жртве“, безимено и страшно. Ми нисмо ни Америка ни Сјеверна Кореја – то је једини наук из ове приче. Бити свој и бринути о свом малом свијету, наћи мјеру и чувати свој начин живота, морала би бити наша неуписана заповијест. Ипак, само је мјера мјера свих ствари шта год о томе мислио Протагора.

Одмјерен човјек већ је скоро мудар, а неодмјерен готова будала.

Ко ће бити нови министри питање је од којега се тресе гора док нам мишеви разносе последња зрна имања о којему је ријеч.

Одговори ће бити лакши ако питања буду смисленија и на правом мјесту.

Шта имају намјеру да раде? Који је наш пут?

Хоћемо ли да будемо господари или слуге?

Има ли и једног експерта који би пристао да нам помогне у борби са Ковидом-19?

Тражимо ли и нуде ли нам се еxпертуси или еклектици?

Принуђеност да „аплицирамо“ за министарства, да нас медији сврставају у колоне, јавни обрачун биографијама полако али сигурно уводи нас у мистичност езотерије гдје само посвећени разумију циљ и сврху?

Умиремо свакодневно.

Падамо као снопље од бездушног вируса.

Одлазећа власт множи скандале и чека да нам преда кукавичје јаје власти над ничим и свачим.

Навикли смо се на смрт.

Требаће нам вријеме да се навикнемо на живот.

Требаће нам сложан тим храбрих који умију да стварају из ничега. Експерт за борбу против организованог кринила, за пресијецање путева дроге и дувана мора имати јака политичка леђа, петљу као нико прије и сазнање да ће ризиковати живот. Ко није спреман за то некака покуша са експертизом у неком сређеном европском друштву. Ружно је и написати али отрежњујуће је – ко није спреман да носи крваве гаће нека не показује диплому. Ова држава скоро осамдесет година почива на тајној полицији и тајним рачунима. За демонтирање система у којему из сјенке управља полусвијет потребна је жртва, и то не политичка, него лична. Требају нам и припадници, политички представници, мањинских народа. Требају нам због оних које представљају. Не требају нам, међутим, њихове платформе које су раније усаглашавали са ДПС-ом. Тај концепт и програм довео нас је до суноврата и поражен је на изборима. Ово је прилика и за њих да се промијене. Не мора нико никоме да се извињава али неки немамо намјеру да чекамо опрост од оних који су стражарили врећу архилоповлука који нас је разљудио и унесрећио. Сад или никад!

Или да се бескомпромисно боримо за свој мали свијет или да будемо глумци у луткарском позоришту.

Не знам ко може, а ко не, у нашу Владу, али добро знам ко је могао и морао у њихову. Не смијемо сличити јер се сличан сличноме радује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: