Министарство културе и информисања данас организује окупљање крај гроба Принца српских пјесника Бранка Миљковића који је рођен на данашњи дан 1934. године у Нишу.
У току Другог свјетског рата дјечак Бранко је боравио у породичној кући на периферији Ниша. Одрастање у поробљеном Нишу у коме је био свједок страхота рата и насиља, сигурно ће у психолошком смислу бити основа његове касније преокупираности смрћу која је изражена кроз поезију:
,,Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале“.
1953. године из Ниша одлази у Београд гдје уписује студије филозофије током којих се упознаје са дјелом филозофа предсократовца, Хераклита ,,мрачног“, који је по свему судећи извршио велики утицај на младог пјесника.
,,Овај свијет је био и биће ватра вјечно жива која се по мјери пали и гаси“, каже Хераклит у једном од својих фрагмената, заступајући основну тезу да је свијет сачињен од четири елемента: вода, ваздух, ватра и земља, од којих је Ватра најзначајнији елеменат, елеменат из којег настају сви други. Дакле, Ватра је праискон и основ свега другог што постоји. На неки начин ватра је Бог, па у том контексту треба тумачити и наведени фрагмент.
И наш ,,мрачни“ Бранко, под директним утицајем овог античког филозофа Ватру је уткао у своје пјесништво дајући јој статус основног елемента из којег происходе сва његова пјевања. Тако је кроз уста нашег Бранка запјевао пламен у којем је започело његово изгарање. Бранко пише једну од својих најзначајнијих збирки пјесама ,,Ватра и ништа“ у којој стоје стихови:
,,О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори“.
Стваралачка ватра у коју је ускочио овај млади пјесник разбуктала се нагло и жестоко и за кратко вријеме озарила лица читаве српске књижевне јавности која га је одмах сврстала у сам врх српског пјесничког стваралаштва, а и многе долазеће генерације су се гријале у близини тог несвакидашњег пламена.
Међутим, свака велика ватра баца и велике сијенке око себе, и што је постајала већа ватра и Бранкова сјена је бивала све дужа:
,,Нека ме недостојног ветар обавије
Жалбо црних птица и тужне похвале
Некога света тешке сене пале
Шта је то што се у дну песме крије“.
Поистовијећен са својом пјесмом, јер ,,ко преживи своју песму и није песник“, Бранко је наслутио да се у дну његове пјесме скрила смрт.
Да ли је овог човјека засјенио његов властити пламен претворивши га у сијенку из које више нема излаза па је изгубио тло под ногама оставши да лебди:
,,у ваздуху кад се путеви продуже
за мирисе и анђеле да прођу!
Пред капијом сам коју црви глођу
за златно гробље где се сахрањују руже“.
Осјетивши да је у лавиринту из ког не умије пронаћи излаз, да је у подне свог стваралаштва засјењен властитом ватром, да га ,,Уби прејака реч“, са којом се поистовијетио Бранко Пише:
,,Ти, сну мој, моје тамно подне, сен
зар сведок предела нестварних ја
за свет од топле глине умешен!
Куда да одем после овог сна“.
Иако постоје нагађања о томе да ли је овај трагични пјесник, дубоко укоријењен у античкој традицији, одузео себи живот, или је убијен, његово цјелокупно стваралаштво као да бијаше тамна слутња трагичног свршетка живота. 12. фебруара 1961. у 27 години живота, у Загребачкој шуми је пронађено његово беживотно тијело.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
