Kratka storija o Bokici – zaštitinici neoguljenih lešnika i bacačici sitnog kamenja na more

Piše: Vuk Lučić

Bokica je kao mala brala lešnike. Neki su bili veći, neki manji… Kada bi ubrala lešnik, popela bi se na vrh brda i bacala jedan po jedan u gustu šumu. Međutim, šuma je tihovala. Pokušavala je potom da pogodi njima ptičice na granama. Ali oni bejahu tako mali a ona ipak neprecizna i nejaka. Ponekad, pogodila bi vrapčića koji bi tužnim cijukom bežao. Smejala se zbog toga.

Bokicu su potom vodili i na more. Prolazila je plažom i bacala kamenčiće što dalje u dubinu morsku. Ali je more mirovalo. Gađala je potom plivače i ostalu decu na plaži i nekako je uživala u tome da se oni bune i da se njihovi roditelji sa njom oko toga objašnjavaju.

Jedne godine, pade joj na pamet da zapali šumu. Sasvim mali plamičak poče se toga leta razgorevati. Bokica je gledala, kako ljudi idu sa kantama, šlaufima, vatrogasnim kamionima da požar uguše. Zadovoljna se vratila u grad. Sledeće godine kada se vratila videla je da je šuma opet ozelenela, lepše nego ikada pre.

Porasla je Bokica. Nastavila je da prkosi šumi i morima. Mir mora koji proguta kamen, kao da nije ni bačen, je posebno proganjao. Kao da su deo tog mira nosili sa sobom i meštani Boke Kotorske gde je ona pokušavala da uznemiri more a uspevala da uznemiri samo turiste iz raznih krajeva.

Bokica je nastavila da gađa vrapčiće i decu na plažama. Počela je da štiti kamenje i neoguljene lešnike. Borila se za njihova prava. Govorila kako se iz kamena može roditi lešnik i kako lešnike treba ostaviti da sami odluče hoće li se oguliti ili neće. Opet je postala izvor vrenja kao nekada dok je na plaži gađala kamenjem drugu dečicu. Opet je tu i tamo pogađala koju slabašnu i nesrećnu dušu, kao nezaštićenog vrapca u šumi.

Pošto su njena dva lešnika pod vratom, prilično narasla koristila ih je da, slikajući ih nedozrele ali bujne, tu i tamo privuče ponekoga bliže sebi, da bi ga povremeno mogla gađati neoguljenim lešnikom ili ako mu je glava tvrđa, po kojim kamenčićem.

Zločestu prirodu njenu primetili su strani fondovi, bolesni starci, izvitoperene žene, pa je za to što radi počela da prima i novac. Često se sastajala sa svojim finansijerima, razmenjivali su misli. Ubrzo je shvatila da su to sve ljudi koji su pokušavali da bacanjem kamenčića uznemire more. Ali da pošto nisu uspeli uznemiravaju ljude oko sebe na razne načine. Uporno ih ubeđuju da se iz kamena može roditi lešnik, da lešnicima treba ostaviti da odluče da li će se oguliti ili neće. Ljudi slabi, plahi i lakomi, za par bombona, pristanu da je to zbilja tako. I popuštaju im u raznim krajevima sveta.

Ovde im pak smeta naš dobri Deda. Njegova duga brada, miran pogled i britka reč. Misle o tome kako liči onom moru koje oni nisu mogli da svojim kamenčićima uznemire. Tako je Bokica pokušala po ko zna koji put svoju neuspešnu igru. Ovoga puta su je njeni bolesni starci i izvitoperene žene iz stranih fondova naoružali malo većim zipama. A ona zamanula jednom put našeg dobrog Dede a drugom put jednog slovesnog Bokelja, koji je nešto u svojoj prirodi poprimio od mora na kom je odrastao. Svako zlo, ma kolike snage bivalo isto je i od istog strepi. Od mira šumskog, veličine morske, pogleda Vukašina iz Klepaca…

Bokica je jedne večeri, šetajući parkom u svom gradu, odjednom videla čudnog dečaka. Sedeo je na klupi i kamenom tucao lešnike. Ređao ih je oguljene pored sebe i vabio vrapce sa grana, koji su dolazili i uzimali zreo plod. Dečak ih je mazio i veselo im se smešio.

“Šta to radiš?”, upitala ga je Bokica.

“Hranim moje drugove. Pozdravljamo se pošto sutra idem na more”, odgovori dečak gledajući je svojim plavim, dubokim očima.