Kraj politike ljuljaške

Ne postoji samo lakoverni optimizam nego i lakoverni pesimizam: to je kad ne želite da iskoristite postojeće šanse. Ili kad šanse uopšte ne želite. Što može isto tako biti problematično kao i kad zamagljujete postojeće opasnosti. Što se tiče Evrope: već godinama živimo u stanju površne zlogukosti, što je između ostalog dovelo do toga da se slabosti EU sagledavaju tako da uviđanje njenih prednosti skoro da biva isključeno.

A to već liči na ljubavnu vezu: u pijanstvu početne čežnje svog voljenog vidite kao ovaploćenje sve lepote i dobrote: diže ga se u najviše visine, sve mu se veruje, s njim se prave najluđi planovi. No kad veza uđe u kolotečine svakodnevice otkrivate slabosti, koje finalno sve više potencirate a na kraju naglašavate kako se vaš voljeni promenio. Pri čemu skoro niko nije ni spreman ni voljan da prizna da je prvo posmatrao samo polovinu njegova bića dok je drugu polovinu pokrivala tama sopstvene zaljubljeničke fantazije. Ako se problem i mogući izlazi iz takve situacije – koje partnerstvo skoro uvek i nudi – permanentno međusobno isključuju, onda vezi brzo dođe kraj.

Slično je i sa EU. Nekadašnji početni evropski patriotizam se tokom godina prometnuo u čvrstu nacionalnu sebičnost. Između država EU sve više vlada unutrašnji Hladni Rat. U takvoj situaciji se onda kratko i površno nabroji šta su prednosti Evrope da bi se – posle značajnog “ali“- prešlo na zabrinutost te nabrajanja i poslednjeg centa troškova a onda na zavrtanje ruka. To je razlog zbog kog je EU iz krize sopstvenog značaja prešla u krizu vrednosti a odate skliznula u krizu identiteta. Koja sve više ugrožava i samo postojanje EU.

Lakomisleni pesimizam vodi k tome da se EU otpiše i da se ne želi uzeti k znanju da je teška kriza, u koju je virus gurnuo, možda i poslednja infekcija: ona koja je odzvonila njen kraj. Da ne bude iluzija: ne mali broj Nemaca i Evropljana želi povratak Evropske Ekonomske Zajednice. Ali ta se vratiti neće! I ovde se situacija može uporediti sa precvalom ljubavlju: na lavi ugašenih emocija mirisne đul-bašte više ne rastu.

Još nije posve jasno da li će posledice pandemije Evropu – oslabljenu od Bregzita, ojađenu finansijskom krizom i obhrvanu izbegličkim dramama – samo baciti u tešku recesiju ili će je gurnuti u duboku depresiju sa sve državnim bankrotima i povratkom horde kao političkog čimbenika, kako je bilo među dva svetska rata. Ali ono što je posve jasno jeste: padnu li Španija, Italija i/ili Francuska, nije samo EU mrtva nego će se i Nemačka naći u stanju ekonomskog te političkog haosa koji smo do sada poznavali samo iz udžbenika istorije. A da ne pričamo o masovnom osiromašenju širokih delova srednje klase.

I ne mora se padati u stvarno zamarajući tremolo “profesionalnih Evropljana”, ne moraju se prizivati ni Sjedinjene Evropske Države koje po “Hamilton-efektu” već priviđaju socijaldemokratskom ministru finasija Nemačke Olafu Sholzu. Dovoljno je podsetiti, i to oštro, na sopstvene interese. Nemačkoj, kao izvoznoj naciji, su potrebni evropski privredni partneri, koji su joj naklonjeni. Ona ne može da se vrati u središnju poziciju, između Istoka i Zapada, koja je prisiljava da vodi politiku ljuljačke. Ona nikako ne sme da zapadne u stanje u kojoj bi nenaklonjeni susedi, željni osvete, hteli da je izoluju. Ne samo iz ovog razloga je jasno da je više nego mudro prevazići lakomisleni pesizimizam, jasno proceniti trenutne opasnosti te zgrabiti šanse, koje se u sadašnjoj situaciji pojavljuju.

Konkretno: prihvatanje predloga Emanuela Makrona i Angele Merkel da EU izda obveznice za Fond Obnove u vrednosti od 500 milijardi evra je prosto moranje i obaveza. Tim parama se mogu spasiti regioni u Evropi koji su bez ikakve krivice zapali u krizu, kao i Lufthansa. Ona je sistemski relevantna i zato je moramo spasiti. A propast nemačke vodeće aviokompanije bi – prema potonuću EU – bio povetarac.

EU-obveznice za obnovu, ako budu odobrene, će EU dati novu snagu i pre svega novo samopouzdanje. Kao svojevremeno u Montanunion: u ovim obveznicama bi moglo da bude sakriveno i jezgro buduće fiskalne unije sa jedinstvenom evropskom finansijskom politikom. No odlučujući faktor je jedan: obveznice pomažu umirućem kontinentu a istovremeno ne vode u zajedničarenje u dugovima.

Ako plan Merel-Makron prođe, EU-Komisija će ovih 500 milijardi evra vezati za strogo ispunjavanje uslova i tako sprečiti da novac nestane u nirvanama prezaduženih nacionalnih budžeta. Fond od ovih obveznica će biti nadodat na bužet EU 2021-2027 i biti vezan za njegove programe.

Ostaje da se ponadamo da Berlin i Pariz – mu potrazi za evropskim saveznicima u ovom projektu – neće napraviti grešku, koja se od kraja ere Helmuta Kohla uvrežila u nemačkoj politici. Kancelar-Ujedinitelj je uvek vodio računa o tome da uveže u svoju politiku male susedne države. Rukovodstva Francuske i Nemačke, sa druge strane, već odavno posmatraju Evropu kao njihov voz na koji su istočno-evropske države samo nakačene, bez mogućnosti da donose odluke o cilju putovanja ili da zakoče. Nema boljeg dokaza za ovo od solo-odluka Nemačke po pitanju izbegličke krize.

A ko želi da realizuje Fond za Obnovu ovog obima, taj ne može a da ne promeni evropske ugovore. Što ne može bez jednoglasne odluke svih članica EU. To znači naporni pregovori sa gomilom kompromisa. Ta se muka isplati ako se shvati šta će se desiti ako se ne uspe. Ako Evropa potone kao posledica pandemije, onda ćemo svi biti krivi. A Evropa može potonuti samo zbog nas.

Autor: Jacques Schuster, šef-komentator Die Welt-a
Prevod: Mirko Vuletić