Крај драме: Ђурановић пензионисана по закону; Опозиција бранила Устав који нико није напао

Упитан случај разрјешења судије Уставног суда Драгане Ђурановић, који је месецима служио као окидач за политичке тензије, институционалну блокаду и драматичне изјаве опозиције, добио је свој епилог. Венецијанска комисија није утврдила да је дошло до кршења Устава Црне Горе. Чињеница да овај документ није утврдио било какво непоштовање уставног поретка представља директно урушавање наратива који је опозиција покушавала да одржи.

Документ Комисије чак иде и даље, указујући на пропуст самог Уставног суда, који није урадио оно што му је била уставна дужност – да формално и образложено обавијести Скупштину о испуњењу услова за престанак функције судије. Тиме се, према оцјени Комисије, допринијело правној неизвјесности и отворило простор за институционалне злоупотребе.

Овим поводом, посланица Јелена Божовић (Нова српска демократија) оцјењује да су сви покушаји опозиције да представе разрјешење као антиуставно – пали у воду:

„Венецијанска комисија није утврдила да је одлука Уставног одбора неуставна. Напротив, указано је само на потребу за формалним прецизирањем процедура, што не мијења суштину: судија Ђурановић је стекла услове за пензију, као и сваки други носилац правосудне функције у овој држави. Све друго је била политичка халуцинација ДПС-а и њихових сателита“, каже Божовић.

Сагласан је и Василије Чарапић (ПЕС), који још једном подвлачи да је Уставни суд тиме што није поступио у складу са својом уставном обавезом – практично себе довео у позицију да буде коришћен као инструмент политичког маневра:

„Скупштина је морала да дјелује, јер Суд није. Умјесто да донесе јасну и образложену одлуку о престанку мандата, Суд је заузео пасивну позицију, доприносећи правној конфузији. Управо на то указује и Венецијанска комисија. Не може се ћутањем штитити наводна независност, а заправо опструирати функционисање институција“, изјавио је Чарапић.

У том контексту, вриједи се осврнути и на оно што је сам бивши главни специјални тужилац Миливоје Катнић недавно написао: да је Ђурановић остала на функцији, он би данас био на слободи. Сам Катнић, који се тренутно налази у притвору, изјављује да је његова уставна жалба могла бити усвојена само да је Ђурановић гласала. Та изјава, иако представља покушај правног и политичког самооправдања, заправо најбоље илуструје суштину проблема: да је функционисање Уставног суда било дубоко политизовано и да је разрјешење судије било не само оправдано, него и нужан корак ка департизацији институција.

Парадоксално, управо је Катнићев писани апел потврдио оно што је био јавни утисак: да су поједини чланови Уставног суда, укључујући и Ђурановић, били фактор политичког утицаја, а не гаранција правне неутралности.

Сада, када је и Венецијанска комисија недвосмислено ставила до знања да нема говора о кршењу Устава, већ о потреби за прецизнијом регулативом, остаје питање – хоће ли они који су блокирали рад парламента, напуштали Одборе, оспоравали институције и дјеловали ван уставног поретка, сносити политичку одговорност за хаос који су произвели?

Јер, како је јасно поручила Јелена Божовић:

„Институције се не бране фотељама и ћутањем, него поступањем у складу са законом. Ми смо то урадили. И сада је вријеме да идемо даље – ка пуној функционалности Уставног суда и стабилном правном поретку. Без Ђурановић, без Катнића и без духова прошлости.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: