KPZ Srbije (ali nije Kazneno popravni zavod)

Piše: Dragan Mlađenović

U enciklopediji Srpskog narodnog pozorišta, u jedinici o Kulturno–prosvetnoj zajednici Srbije, piše sledeće: „Društvena organizacija koju konstituiše najširi krug činilaca u oblasti kulture i prosvete. Nastala je 1956/57. transformacijom dotadašnjeg Saveza kulturno-prosvetnih društava. Tokom prvih nekoliko g. postojanja važila je kao činilac demokratizacije odnosa u sferi kulture i prosvete, te je u prvo vreme i nazivana „parlamentom kulture“. Kasnije, početkom šezdesetih g., ustanovljenjem Kulturno-prosvetnih veća u skupštinama društveno-političkih zajednica, kao i osnivanjem zajednica kulture, krajem šezdesetih, sve više postaje asocijacija društvenih, odnosno staleških organizacija iz oblasti kulture i prosvete kojima prvenstveno služi kao mesto dogovaranja, koordinacije i saradnje u pokretanju akcija od zajedničkog interesa“.
KPZ Srbije je u Narodnom pozorištu u Beogradu nedavno (10. februara) svečano obeležila svoj šezdeseti rođendan dodelivši svoju godišnju nagradu – Zlatnu značku – zaslužnim delatnicima u oblasti prosvete, kulture i umetnosti. Dodeljena su priznanja za više od pedeset laureata – umetnika, novinara, prosvetnih delatnika…
Generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, g. Živorad Žika Ajdačić naglasio je da šest decenija rada predstavlja jubilej dostojan poštovanja:
– Za proteklih šezdeset godina urađeno je mnogo toga kako bi kultura, u najširem i najlepšem smislu, bila prisutna i važna u svakom kutku Srbije. Zajednice su imale i imaće teških trenutaka, ali opstaju u svojoj plemenitoj nameri kulturnog prosvećivanja“.

Prelomna 1990.

Godina 1990. je u povesti KPZ Srbije značajna po tome što je od te godine nadalje Zlatna značka počela da se dodeljuje zaista zaslužnim kulturnim delatnicima i umetnicima, i što je merilo za nagrađivanje postao umetnički doprinos, a ne samo članstvo u Savezu komunista. Neskromno je reći, ali moram: Zlatnu značku je među brojnim zaslužnim umetnicima dobio i pisac ovih redova (u daljem tekstu – ja). Među zaslužnim umetnicima nagrađen je i sjajni srpski bitnički pesnik i rokerski prvak Bora Đorđević (Čačak, 1952 – Ljubljana, 2024), poznatiji kao Bora Čorba. On je u salu KPZ Srbije u Nušićevoj 4 u Beogradu došao u narodnom odelu pod šajkačom, sa zakašnjenjem zbog prekomernog ispijanja piva. Prozvan je kao „drug Đorđević“, ali je on dao ispravku: ne „drug“ – GOSPODIN Đorđević.

Ja sam tada u ime svih dobitnika pripremio prigodan programčić starih srpskih pesama iz Vukove prve knjige (Beč, 1841), pa sam zamolio gospodina Đorđevića da najpre čujemo nešto iz njegovog bogatog pesničkog opusa. Bora je krenuo da kazuje svoju poemu o Gavrilu Principu, ali je već posle nekoliko stihova doživeo (kako glumci kažu) „belu mrlju“ (trenutni zaborav teksta na sceni). Zatim sam ja odpevao svoj program, pa sam ponovo zamolio znamenitog pesnika gospodina Đorđevića da nam izdeklamuje nešto najnovije iz svoga pesničkog repertoara.

„E da, reče Bora, imam novu kratku pesmicu, samo jedna strofa; ispevao sam je povodom ove najnovije transformacije Saveza komunista u ovu novu partiju, kako li se ono zove? (mislio je na novoosnovanu SPS); ali, nemojte da se ljutite, ima nekih nepristojnih izraza:
ISTI KURAC, DRUGO PAKOVANJE, SVEJEDNO JE OPET ISTO SRANJE,
ISTI KURAC, PAKOVANJE DRUGO, DA LI VOZIŠ ZASTAVU IL` JUGO“.
U prva tri reda – tajac.
Od četvrtog nadalje, iskreno ali prigušeno kikotanje.
Na koktelu posle priredbe, tadašnji rukovodilac KPZ Srbije mi je tiho i ljutito procedio na uvo: „Oduzeću ti nagradu – pokvario si mi priredbu!“ Nije mi ipak oduzeo nagradu, ali sam kažnjen tako što dugo nisam pozivan da volonterski nastupam za Kapezu Srbije.