Kozarski: Srbija i Rusija – fuzija ili konfuzija?

Piše: Boško Kozarski

Kruži priča kako je nakon NATO agresije 1999. godine beogradski Vojni muzej posetio jedan američki general. Posmatrajući eksponate, posebno delove F-117, što je za njega bilo krajnje frustrirajuće, upita kustosa muzeja, mladog srpskog oficira: „Pa je l’ bilo teško ratovati sa najvećom i najmoćnijom silom na svetu?“ Oficir mu odgovori: „Ne znam, nikada nismo ratovali protiv Rusa.“ Ova anegdota, osim ekstrakta srpskog humora, sadrži činjenicu koja je u svetskoj istoriji ratovanja jedini pečat prijateljstva, ili, još bolje, bratstva.

Zašto danas Ruse gledamo kao nepouzdane partnere, a ne kao braću koja su pre jednog veka svoju kuću zapalila kako bi bar temelje naše očuvala? Zbog svoje inertnosti na Balkanu u poslednje vreme upravo Rusija snosi deo odgovornosti za takvo stanje i izvesne posledice. Kako, ipak, objasniti toliku naklonost Srba prema Rusiji i pored trenutne inertnosti? Samo poznavaoci istorije, ratne i duhovne, prepoznaju trenutke koji svedoče o neobjašnjivom, vanvremenskom jedinstvu Srba i Rusa. Ajmo ispočetka…

Duhovnoj vezi kumovala je jedna ikona, koja i dan-danas stoluje u Peći, gotovo kao patrijarh svesrpski i sveruski. Pravoslavna Rusija, krštena pred ikonom Pećke Krasnice, iz ruku kneza Vladimira, promislom dođe u ruke Svetoga Save, koji pokrsti Srbe i darova duhovno srodstvo Rasiji i Raškoj. Danas, ustoličena u Pećkoj patrijaršiji, spaja Krim sa Kosmetom i s čuđenjem sluša predloge podele (razgraničenja) po kojoj bi bila ostavljena u arnautskoj zemlji. Iako je koren dublji, uzmimo da je to početak neke tajne, duhovne veze naša dva naroda. Države su se stvarale i nestajale, ali je svest o bratskom narodu ostala živa. Neverovatna sudbina pojedinaca takođe svedoči o sudbinskom jedinstvu i žrtvama koje ono zahteva. Možda to najbolje oslikava manje poznata igra sudbine dve srpske istorijske ličnosti. Naime, tokom Prvog srpskog ustanka vojvoda Milenko kupuje kuću u Požarevcu. Nakon slavne ivankovačke epizode i sticanja slobode, a zbog sukoba sa Karađorđem zbog „spoljnopolitičkih” pogleda, vojvoda Milenko utočište nalazi u Rusiji, gde kao pukovnik umire i večni mir nalazi – na Krimu! Večni dom vojvode Milenka ovih dana ponovo dobija simbolički smisao, a onaj drugi, ovozemaljski, danas je takođe zanimljiva i istorijski sve važnija lokacija. Naime, dom vojvode Milenka igrom sudbine postaje dom porodice Slobodana Miloševića. Nakon trapave saradnje sa Zapadom i okretanja ka Rusiji, gubitka Krajine, dobitka Republike Srpske i rata za Kosovo, neizbežni usud pratio ga je u stopu. Haški kazamat, pa sahrana dostojna kućnih ljubimaca samo su potvrda te teze. Mnogo je simbolike u činjenici da se grob Slobodana Miloševića nalazi u dvorištu gde je nekad postojala kuća vojvode Milenka.

Bilo bi očekivano da se jedan ovakav osvrt na Srpsko-ruskog odnose privede kraju čvrstim argumentima i kristalno čistim razjašnjenjem svih nedoumica u vezi sa istim, ali… Kako ceo tekst nema ništa drugo osim konfuznog slaganja istorijskih trenutaka, tako ni zaključak ne može biti jasan i jednostavan. Samo srpsko-ruska pravoslavna sveobuhvatna fuzija može razbiti ovu konfuziju u kojoj se danas Srbija i Rusija nalaze. Problem je što ni Srbija, ni Rusija nisu dovoljno pravoslavne…