• Поглед

Ковачевић: Неписмени доктори наука своје биографије пишу на енглеском језику

1 min read

12 година ‎ Новости

Српски језик је темељ и огледало наше културе. Макар имали и најбоље приручнике, немамо илузија да ћемо сви бити узорно писмени, али би писмени морали да буду професори, просветни радници, посланици, политичари и новинари – поручује проф. др Мато Пижурица, један од три коаутора Правописа српског језика који је Матица српска објавила пре 20 година.

Истичући важност недавно објављене “Нормативне граматике”, академика Предрага Пипера и Ивана Клајна, Пижурица додаје да, макар се у тој књизи пронашле и грешке, треба знати да је од језика са грешкама гори једино “дрвени” језик. Сада имамо језичке основе и правила којих бисмо се морали придржавати чак и у детаљима с којима се у потпуности сви не слажемо.

Не спорећи значај “Нормативне граматике”, као и Правописа и Речника српског језика, др Милош Ковачевић наглашава да нормативни приручници вреде онолико – колико их разумеју шире масе.

– Норма се не пише само за високообразоване грађане, она мора да буде толико једноставна да би била разумљива свим слојевима становништва – каже Ковачевић. – Од Вука до данас, ми смо заправо укомпликовали норме да ми се понекад чини да је неким лингвистима потребно нешто као додатни “закон о тумачењу правописне норме”.

Стање у нашем језику проф. Ковачевић илуструје драстичним примером: свакодневно чује људе који су завршили факултете углавном техничких струка, а кажу да су последњи пут српски језик као предмет имали у основној школи.

– Срамота је да српско друштво буде изузетак у Европи по томе што на свим нивоима школовања нема барем предмет “култура језика” – каже Ковачевић. – Треба увести српски језик као функционалну писменост на све факултете јер је то неопходан део формалног, општег образовања.

Као апсурд у граматичкој норми др Милош Ковачевић наводи бесмислено инсистирање да се Косовски бој пише великим почетним словом, а бој на Косову, малим “б”: – То је контрадикторно јер постоји договорно правило да називе битака и ратова пишемо великим почетним словом. Апсурд је и да се руско-турски рат пише малим почетним словом, за разлику од Руско-француског рата.

За такав потез крајњи је час, вели Ковачевић, јер већ имамо апсурд да су наши потпуно неписмени доктори наука вичнији у писању својих биографија на енглеском, него на матерњем језику.

И академик Иван Клајн сматра да би држава морала нешто да предузме ради очувања културе и идентитета, односно – очувања себе саме. И то на два поља.

– Једно је школа. Ми смо све могуће министре просвете упозоравали да се у средњој школи под именом “Српски језик и књижевност” предаје само књижевност, чиме се матерњи језик препушта стихији, али из министарстава никада никакве реакције није било.

Друга, подједнако важна област, истиче академик Клајн, јесу медији, јер све промене и новости у језику, добре и лоше, данас се шире с малог екрана, са интернета и са новинских страница. Ту би главну улогу имала лекторска служба.

– Код нас, очигледно, не постоји политичка мотивација за бригу о националном језику – упозорава Клајн. – Политичари не виде начина да стекну било какве поене на пољу језичке културе.

Очувати ћирилицу

– Код Хрвата, одувек, неговање језика је црпло енергију из национализма и из отпора најпре према германизацији, а потом према наводној србизацији “чистог хрватског” језика – подсећа Клајн. – У Србији такви отпори нису постојали. Кроатизми нам нису сметали, многе смо лако усвојили и навикли се на њих. Сада би требало борити се за језичка права и Срба ван Србије, као и за очување ћирилице пред најездом латинице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: