Ковачевић: Мрзитељи свега српског, не могу да схвате да у њихове „ситне“ подвале не вјерује више ни један грађанин
1 min read
Што нас више дијелите по вјерским, политичким и другим основама народ је све сложнији, поручио је предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић, коментаришући изјаву Члана координационог тима ГИ „21.мај“ Мердана Зејнелагића.
„Нико се данас, у модерној, савременој и слободној Црној Гори, не обазире на коментаре ДПС-ових наводних „грађанских“ иницијатива којима је једини посао да критикују и коментаришу оно са чиме се они не слажу. За разлику од њих, који ни сами не знају у шта вјерују, као човјек који имам своју вјеру, поштујем, и као човјек и предсједник, све припаднике и представнике других вјера. Те стога нема разлога да се у Грађанској иницијативи „брину“ о мојој посјети Исламској заједници. Љубав према ближњима треба да буде основ свима, као и поштовање различитости, што очито у Грађанској иницијативи не знају за то. Мрзитељи свега српског, не могу да схвате да у њихове „ситне“ подвале не вјерује више ни један грађанин. Очито им смета мир и животни склад који Црна Гора у овом тренутку има, без било каквих политичких, вјерских и других подјела који они желе да изазову. Нико се више не обазире на такве коментаре у којима ће нас и даље дијелити по било којој основи. Грђани Никшића већ то знају. Ја сам предсједник свих грађана Никшића, без обзира на било чију политичку, вјерску, националну или другу припадност“, закључио је Ковачевић.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Не можемо да заборавимо и да не поменемо крваво доба великохрватског хегемонисте, робовласника и србофобичног тиранина Јосипа Броза тзв. „Тита“, НАТО-најамника,
који је продао капиталистичком западу више милиона радника-гастарбајтера као
марксистичко-економски „вишак вредности“, који данас труне у фараонској могили у
извиканој „кући цвећа“, где му се и данас клањају залуђени и опсењени аустромарксисти и тзв. „Срби“ интернационалисти-идолопоклоници на срамоту јуначке Србије и српског народа.
Што се пак тиче буржоаског најамника, великохрватског диктатора, Павелићевог агента од утицаја, папиног хаџије, Почасног Каноника цркве св. Јеронима у Риму Јосипа Броза тзв. „Тита“ и његових „српских“ недржавотворних бечко-берлинских марксиста баљезгара, идолатриста, подјармљених великохрватских најамника, на овом месту цитирали бисмо дело Пере Симића „У крвавом кругу – Тито и распад Југославије“, где између осталог стоји:
“… ‘Друг Валтер’ се упиње из петних жила, даје све од себе, доказујући се и речима и делима. У лето 1948. године заказује конгрес своје партије, на коју је ‘непогрешиви Стаљин’ већ увелико ударио крст: ‘Живио вођа и учитељ напредног човјечанства друг Стаљин! Жиивииооо!… Не постоје никакве разлике… ми ћемо науку друга Стаљина претворити у стварност… Пред нама су јасне перспективе… (Скандирање: ‘Херој Тито!’, ‘Парија’Тито!’, ‘Стаљин-Тито!’Дуготрајан аплауз и клицање ‘Стаљин-Тито!’траје неколико миниута. Живио генијални Стаљин! Жииивиииооооооо! Сви устају и кличу: ‘Стаљин-Тито!)…“ (Види: Перо Симић, У крвавом кругу – Тито и распад Југославије, Беохрад, 1993, стр. 73).
Полазећи од чињенице да је у току 1944. године у Београду-Јосипграду основан Брозов великохрватско-хегемонистички и тирански недржавотворни „Суд части“ и да су „српски“ бечко-берлински марксисти баљезгари, Брозови великохрватски најамници формирали Комисију за испитивање рада и држања свих Срба наставника Београдског универзитета за време немачке окупације. Чланови ове Комисије били су: др Синиша Станковић, др Душан Недељковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Борислав Стевановић, др Петар Матавуљ, др Павле Савић, др Јован Томић, др Сретен Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Васо Чубриловић, др Младен Јосифовић, др Јован Ђорђевић, др Стеван Ђелинео, др Тома Бунушевац…
Такође, имајући на уму, да је великохрватски хегемониста, тиранин и србофоб Јосип Броз тзв. „Тито“ имао двоструку улогу када су у питању његови државотворни сународници Хрвати и то се види у примеру др Мате Ујевића, уредника Павелићеве „Хрватске енциклопедије“ – “Encyclopaedia Croatica” и касније главног редактора Брозове и Крлежине „Еnciklopedije Jugoslavije”. Међу сарадницима „Енциклопедије Југославије“ појављују се и имена у Павелићевој „Хрватској енциклопедији“ – “Encyclopaedia Croatica”, то су: др Петар Скок, др Александар Приможић, инжињер Петар Мардешић, др Јурај Андраш, др Хамдија Крешевљаковић, др Људевит Јонке и Миростислав Бартулица (Види: Двострука улога Мате Ујевића, „Илустрована Политика“, бр. 1604, Београд, 1. август 1989).
Шта још да кажемо о двострукој улози Савића Марковића Штедимлије, Владимира Назора, Густава Крклеца и многих других, који су у току Другог св. рата глорификовали масовног убицу и тиранина Анту Павелића, поглавника злогласне Независне Државе Хрватске.
Познато је, да су Павелић и Броз имали подршку Владимира Назора (1876-1949), књижевика. Назор је уочи Другог светског рата подржавао Мачекову опозицијуа, за време рата Павелићеву Независну Државу Хрватску. У току 1941. године постао је чланом Павелићеве Хрватске Академије знаности у уметности. Током 1942. године напушта Загреб и одлази у Врховни партизански штаб, где остаје сво време трајања револуције. У току Другог св рата постао је први председник Президијума Сабора НР Хрватске и том приликом упутио је једну званичну „Поруку Хрватима“, у којој дословно стоји:
„Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но такођер и људи наше крви и језика онкрај далеких планина и широких океана, те осјећам потребу да на часни позив одговорим не само члановима Вијећа, него и свима који су у тој одлуци нашли изражај властитој жељи…“ (Види: Вјесник, Орган КПХ, бр. 3, од 20. фебруара 1944; Бруно Бушић, Хрватски усташе и комунисти, Washington, D.C., U.S.A., 1979, стр. 18).
Чим је Назор увидео да је државотворни великохрватски естаблишмент у нацинално – социјалистичкој и федералистичкој Југославији узео власт на челу са Брозом, Смодлаком, Рибарем, Шубашићем, Маговцем, Хебрангом, Бакарићем, Крајачићем, Стилиновићем, Клишанићем , Сремцем, Ујевићем, Крлежом, Месићем, Драгановићем и осталима уз помоћ Совјета и западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, почео је отворено да врши пропаганду за хрватски народ и хрватску државу, што сведочи и овај чланак, који је објављен у „Американском Србобрану“ под насловом „И Владимир Назор“, где стоји:
„Кога све нису заносиле мутне воде хрватског романтизма? Једно од највећих изненађења је случај пок. Владимира Назора, Далматинца, врсног песника и књижевника, чији су прилози годинама објављивани у Српском Књижевном Гласнику, иначе, до Павелића, човека који је сасвим позитивно утицао на хрватску омладину, пун оптимизма за југословенство, почев од 1913 године. Доласком Павелића на влас и стварања „НДХ“ ни Назор није могао одолети масовној хрватској хистерији. Захваћен том хистеријом, он у то време пише једну песму у којој су и ови стихови:
‘Није вријеме за музику и мандолине
Већ вријеме да сватко од нас
Живи као вук, као лав,
Дугим ријечима као Хрват’.
Ускоро затим Назор се нашао код Тита и остао с њим све до своје смрти, мажен и нарочито пажем, уз певање песама за ‘нову сезону’. Ми не заборављамо његову песму ‘Мајка православна’, али нам је теже заборавити његове потезе скакавца од времена прве Југославије до Павелића, и од Павелића до Тита. То је заиста било: Добро јутро чаршијо на све стране! Тешко је бити човек“ (Види: И Владимир Назор, „Американски Србобран“, 29 јул 1981, Pittsburgh, Pa., USA).
Не упуштајући се ни у какве друге коментаре о Назору, да видимо шта о њему каже Првослав Васиљевић у једном писму, које је објављено у књизи Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, где између осталог, стоји:
„Поверљива достава Првослава Васиљевића Миловану Ђиласу против Владимира Назора и његовог језика и ђиласова порука Александру Ранковићу
27. септембра 1944.
Драги друже Ђидо,
Данас ме је позвао друг Назор на разговор. Када сам отишао тамо, рекао ми је он да хоће да говори са мном као председник Федералне Државе Хрватске о неким питањима, која њега као таквог интересују.
Како је пред собом држао билтен иностране штампе који ми издајемо, с неким подвученим местима схватио сам одмах о чему ће се водити разговор…
Питао ме је затим ко уређује Билтен, ко врши избор материјала итд. Рекао сам му да то чинимо ја и Вук Драговић који је на путу. Затим ме је питао ко све ради у Пресбироу. Записујући имена особља интересовао се и за националну припадност. Кад је завршио са тим општим питањима, почео је да говори:
– Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији Хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој териториоји имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.
– Затим је говорио дуго о хрватском и српском језику, о Вуку Караџићу итд. и напоменуо да ми њима Хрватима само правимо сметње и политичке потешкоће оваквим својим радом.
За читаво време његова говора, који је пуно пута имао повишен тон, остао сам пристојно смирен…
На то је он рекао одлучно:
– Не може тако више да буде. Док сте овде на територији Хрватске имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас…
Питао ме је затим којим се језиком пише радио-билтен. Рекао сам му да то зависи
од емисија, оне емисије које се дају на хрватском ми их тако и бележимо, а оне
на српском дајемо исто тако на српском. Мислимо да ако бисмо другачије
поступали, да те емисије не бисмо верно преносили, већ би их фалсификовали. Он
је одговорио да ни то не може више тако да буде и да и тај билтен има да се
даје само на хрватском. Питао ме је које радио-станице слушамо. Рекао сам му да
слушамо углавном Слободну Југославију, Москву и Лондон. На то је он узбуђено
узвикнуо:
– Па тамо су сви спикери Срби. По свом старом обичају Срби су се и тамо ушуњали, као што већ умеју да се ушуњају свугде. Ја ћу да протестујем против тога. Нећемо ми више да трпимо да нам ви намећете оно што хоћете…
Првослав Васиљевић“ (Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за бографију Јосипа
Броза Тита, Књ. 2, Ријека-Загреб, 1981, стр. 842-3).
Међутим, у овом контексту не може се избећи ни заобићи између осталих ни Густав Крклец (1899-1977). Крклец је био уредник хрватског усташког листа „Граничар“, који је публикован у Земуну за време Павелићеве Независне Државе Хрватске.
Оно што је битно, овде доносимо, без коментара један чланак о Густаву Крклецу, који је објављен под насловом „Награда злочинцу“ у којем дословно стоји:
„Било је то пре две године. За награду Матице српске предложен је Густав Крклец!
Млађи у Отаџбини нису протестовали, јер истина из беографије Густава Крклеца – била је изостављена.
У само Матици српској, чланови Наградног одбора били су збуњени.
Њима је биографија Густава Крклеца била позната, јер док су у седишту Матице
српске, у Новом Саду, мађарски фашисти бацали Србе под лед у Дунав, дотле је
Густав Крклец у Земуну чувао стражу Павелићеве НДХ. Био је главни уредник
‘Граничара’.
Али – стигло је наређење: ‘У духу ‘Братства и јединства’ награда Матице српске безусловно мора да се додели Густаву Крклецу’!
Тако је Густав Крклец, Павелићев граничар, постао доботник Матице српске!
Награда за злочине!
Награда ономе који је славио највећег убицу кога је свет упознао – Анту Павелића.
Награда Густаву Крклецу – Павелићевом граничару!
Старији знају, али – како би млађи упознали праву биографију Густава Крклеца – треба да прочитају оду Поглавнику Павелићу, чији је аутор Густав Крклец.
Под својим оригиналним потписом у усташком ‘Граничару’ чији је био главни
уредник, Густав Крклец је објавио песму посвећену свом идолу, убици српског
народа, Анти Павелићу:
Дошли су наши дани са њим.
Донио их је најбољи хрватски син.
Клели смо се Св. Антуну –
И Свјетац нам посла изабраника.
Домовино поздрави Антуна Поглавника!
Загребу бијели разви заставе наше
Проспи цвијеће и цвијећем га кити.
Дош-о је Анте… Никада више
Хрвати робови неће бити…
На застави је хрватска круна,
А ја са браћом ЗА ДОМ СПРЕМАН –
Стражарим на граници код Земуна!
Густав Крклец”
(Види: Награда злочинцу! „Слобода“, Oрган СНО у Америци, 25. фебруар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).
У овом контексту вредно је указати на један инервју др Животија Ђорђевића, који је објављен у београдским „Новостима“ од 24. 04. 2016. где између осталог стоји:
„… – Један од таквих одговора је, рецимо, Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове“ (Види: Др Животије Ђорђевић: Око 80.000 усташа било у Титовим униформама, Хрвати су продавали ископане очи Срба! https://www.novosti.rs/…).
Tako je brate moj!!! Naivni i sa pizmom protiv najrodjenijih a sve i slavu stare i Nove Ustasije!
Kovacevicu cestiti covjeku i Srbine, tebe tvoj narod voli, i postuje, bas te briga sta fukara srbomrzacka laje, neka si ti, nama zdravo, i veliko ti hvala sto nam Srpski Niksic cuvas.Eto docekasmo i to vrijeme, da smo satrijeli zlotvore, i fukaru montenegrinsku, kojoj se nece, traga znati.Zivjelo nam Srpstvo milo, zivio nam Srpski Niksic !l
Koga ste vi satrli posrbice,okle si se dovuka fukaro.Kovacevica podrzava samo sacica litijasa i izbjeglica a Vucic i popovi su ga na prevaru doveli na vlast. No nicija ni je do zore…
Niksic nikad nije bio srpski i nece bit,brzo cete se uvjerit
,,Mržnja je najveća kazna mrzitelju“. Samo naprijed, Marko, na pravom si putu, ne obaziri se na mrzitelje.