Косовски бој и смрт Мехмед-паше Соколовића

Аутори: доц. др Будимир Алексић и проф. др Далибор Елезовић

Познати турски хроничар из XVII вијека, Ибрахим Печевија, у својој Историји је дао приказ једне интересантне секвенце из живота Мехмед-паше Соколовића, која се одиграла ноћ уочи смрти великог везира а која се односила на захтјев да му његов ризничар прочита хронику о Муратовој погибији на Косову. Живот и историјска улога везира Соколовића одувијек су привлачили пажњу.

Како пише Радован Самарџић, будући велики везир је рођен у Соколовићима, близу касабе Рудо, у породици која је припадала ситном сеоском племству. Дјечаку су на крштењу дали име Бајо, отац му се звао Димитрије и имао је, по српском предању, још три сина. Бајо је учио школу у Милешеви и како је касније – 1576. изјавио млетачком амбасадору Тјеполу, било му је осамнаест година када су га из манастирске пјевнице одвели у јаничаре. Мехмед-паша Соколовић био је велики везир од 1565. до 1579. Одиграо је велику улогу у смиривању стања у Османском царству послије смрти султана Сулејмана у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године. Прикривао је султанову смрт до 24. септембра када је изабран нови султан Селим II (1566–1574). За вријеме владавине Селима II, Соколовић је имао водећу улогу у османској држави.1

Печевијина историја је једно од најзначајнијих дјела османске историографије XVII вијека. Према Францу Бабингеру, ради се о најпознатијем наративном дјелу за период османске историје 1520–1639. године. Печевија је као изворе користио најпознатије османске хроничаре онога доба, као и усмена свједочанства истакнутих великодостојника Османског царства. Један је од првих османских историчара који је у писању користио дипломатичке изворе (берате, фермане, бујурулдије, дефтере), док је неким познатим историјским догађајима и сам присуствовао.2

Печевија се родио у Печују 1572. године (према Мујаџевићу 1574)3, и потицао је од средњовјековне племићке породице из Босне. Јасно је да су његови преци исламизовани одмах по паду Босне (иако то бошњачки историчари прећуткују), јер је један његов предак Давуд-бег, добио зијамет Какањ 1496. године. Фехим Наметак у Предговору Печевијине историје пише:

„Печевија не истиче своје босанско поријекло као што то не чине ни други службеници Османског царства који су доспјели до високих положаја поготово ако је то поријекло кршћанско“.4 Печевијина мајка била је родом од породице Соколовића, која је уз великог везира Мехмед-пашу дала више истакнутих личности Османског царства. Печевија је био дефтердар (финансијски управник) у Еубеји и Лепанту (Грчка), и у тврђавама Акерман и Бендер у Молдавији. Затим је 1623/24. упућен у Анадолију гдје је био дефтердар у покрајинама Дијарбакир и Токат. Након тога је 1625/26. постао дефтердар у Подунављу а 1631. године дефтердар Анадолије. Печевија је био постављен и за управника санџака Столни Београд, потом за дефтердара санџака Темишвар, да би са те функције отишао у мировину 1641. године.

Умро је у Будиму 1650. године.5 Печевија за великог везира пише да је био из породице Соколовића, „од Соколових потомака“. Прво је био капиџибаша (заповједник јаничарске дворске страже), затим командант морнарице и румелијски беглербег. Касније се као трећи везир оженио султанијом Есме-хан, једном од кћери султана Селима II. Велики везир је постао у вријеме владавине султана Сулејмана, а у вријеме Селима II је, према Печевији, „[…] био истински заповједник државе и постигао неовисност и самосталност какву није до њега постигао ниједан везир“.6

Соколовић је у робље одведен девширмом, османском институцијом која је изазивала огорчење међу оним хришћанским народима чији су јој припадници били подвргнути. Савремена историографија посматра девширму као присилно одвођење, у облику данка, дјеце хришћанских поданика из свог етничког, вјерског и културног окружења, те њихово превођење у османско-исламску религију и културу а све у циљу њиховог ангажовања у војни и цивилни апарат османске државе.7 На тај начин је и будући паша Соколовић доспио у Цариград. Било је много случајева да се хришћанске породице опиру девширми. Тако је 1580. године у једној нахији Херцеговачког санџака дошло до оружаног отпора сељака султановим чиновницима који су спроводили девширму. Санџакбег је због тога наложио да се побуњеници похватају и за казну пошаљу на тешки рад на царским галијама.

Још један примјер отпора девширми забиљежен је 1564. године када су неке хришћанске породице вратиле одузете синове који су већ били подвргнути исламизацији и поново их крстиле. Забиљежено је у изворима доста примјера да су дјечаци регрутовани у девширми, након што су преведени на ислам, побјегли из Цариграда. Велики број њих је поново враћен у хришћанску вјеру након бјекства. Османске власти су захтијевале од родитеља бјегунаца да врате дјецу назад, многи од њих су били строго кажњени, па чак и продати у робље.8 Наведени примјери свједоче о чињеници да дјечаци одведени у девширми нису тако лако заборављали своје поријекло и завичај, те да су били спремни на бјекство. Посебно они који су били одрасли када су отргнути од породице, као што је то био случај са малим Соколовићем.

———————-

1 Радован Самарџић, Мехмед Соколовић (Београд: Народна књига, 1982.), 14–15.

2 Dino Mujadžević, „Ibrahim Pečevija (1574–1649) – osmanski povjesničar Hrvatske i Bosne i Hercegovine podrijetlom iz Pečuha“, Scrinia slavonica 9 (2009): 381.

3 Исто, стр. 379.

4 Fehim Nametak, „Predgovor, у: Ibrahim Alajbegović Pečevija, Historija. Knj. 1, 1520–1576 (Sarajevo: El-Kalem, 2000), 11–12.

5 Dino Mujadžević, ,,Ibrahim Pečevija (1574–1649) – osmanski povjesničar Hrvatske i Bosne i Hercegovine podrijetlom iz Pečuha“, 381; Fehim Nametak, Predgovor , 5–6.

6 Ibrahim Alajbegović Pečevija, Historija. Knj. 1, 1520–1576 (Sarajevo: El-Kalem, 2000), 38.

7 Victor Ménage, „Some Notes on the Devshirme“, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 29, 1 (1966): 64.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

(Објављено у часопису „Српска баштина“, Институт за српску културу, година VI, 2, Никшић, 2021.)

Извор: ЕТОС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: