Косовска трилогија Комнена Бећировића

Данас дијелимо разговор Јована Дујовића са Комненом Бећировићем поводом изласка Косова на голготи, последњег дијела трокњижја овог аутора, посвећеног Косову.

Јован: Долазиш овог љета са новом књигом о Косову у завичајну Морачу у којој се, као и другдје у Црној Гори, вјековима живјело Косовом као суштаственим дијелом Српства. У ствари, овом
књигом заоукружио си твоју Косовску трилогију након скоро читаве деценије рада на њој .

Комнен: Јесте, Морачани су одувијек већ са мајчиним млијеком, са буђењем на свијет, упијали Косовки мит и њиме напајали душу кроз читав живот. Мој отац и дјед са осталим Морачанима и Ровчанима, учествовали су у ослобођењу Косова и Метохије 1912. Први српски црквени достојанственик кога је краљ Никола, након ослобођења, послао у средњевјековни српски престони град Призрен, био је архимандрит Гаврило Дожић из Мораче, који ће постати митрополит црногорски, а затим патријарх српски. Прослављени бард Радован
Бећировић Требјешки, иначе брат ми по трећем пасу, испјевао је своју верзију Косовске битке коју сам слушао још од дјетињства. А најславнији Ровчанин, Матија Бећковић, рекао је да је Црна Гора Нојев ковчег испливао из косовког потопа. Па како се не бих бавио Косовом, као и свако ко је Србин и српског а рода/и од српске крви и кољена? Јесте, принио сам више од деценију и по живота свога на косовски олтар и моја Трлогија коју сачињавају У души Косово, Косово апсолутног и Косово на голготи, су одраз тога. У ствари, велики дио материјала за двије последње књиге био сам сакупио за вријеме и након косовских збивања, али је, после публикације првог тома У души Косово, 2001, њихов излазак на свијет затрајао, што због субјективних, што због објективних разлога.

Ј.Д.- Који су субјективни, а који објективни разлози?

К.Б.- Што се тиче субјективних разлога, радио сам на другим књигама, као што су Борба за Ловћен Његошев, изашла 2002, поводом 30-те годишњице злковачког рушења Капеле на Ловћену, потом Одбрана Мораче од потопа, изашла такође 2002, поводом 750-те годишњице манастира Мораче. Интензивно сам радио једно дуже вријеме и на књизи Далеки сусрети – Rencontres lointaines – у којој су сабрани моји разговори са читавом плејадом француских писаца током 60-их година прошлог вијека. Од њих данас више никог нема у животу осим Мишела Битора с којим већ дуже времена договарам за разговор након четрдесет пет година од нашег првог сусрета, али никако да то остваримо, јер он живи на другом крају Француске, у Савоји. Ти Сусрети треба да изађу у два тома од којих први, насловљен Преко понора година, представља неку врсту велике аутобиографије, мој пут одгорске, забачене, исконске, патријархалне, средњевјековне те братоубилачким ратом ојађене Мораче до XX-ог вијека и до велике свјетске метрополе, Париза. Други том, под насловом Дијалози, сачињавају сами моји разговори са тим ауторима. Што се пак тиче објективних разлога који су претежни, они се састоје у томе што не само да нијесам имао никаквогразумијевања ни помоћи од стране државе, него сам био још у њеној дубокој немилости, како у вријеме док је Коштуница био први и други пут на власти, тако и сад када су дошли на власт ови Тадићеви.

Ј.Д.- Откуд ти таква очекивања?

К.Б.- Било је нормално очикивати помоћ од државе, пошто она сматра Косово интегрални део себе саме и непрестано се заклиње да га неће никад дати. Како су Телевизија и Интернет довели издаваче у незгодан положај, а има их и који једноставно хоће да се обоготе на рачун аутора, постало је уобичајено да они траже допринос да би књигу објавили, што ми је било тешко да удовољим па сам тако прилично затрајао. Да је среће, могао је већ увелико да ради Свјетски косовски институт, као што је исто тако могао да ради Свјетски одбор за истину о српском народу, што сам све благовремено предлагао. Ако не може да преко Телевизије изађе у јавност осим оно што допуста дата политика, може преко Интернета све што се хоће. Моји видео интервјуи управо на тему Косова, дати једној Интернет ТВ мрежи, преузети са на више сајтова.

Ј.Д.- Ипак си 2007 објавио Косово апсолутног, други дио твоје Трилогије.

Материјали које сам био сакупио током неколике године представаљали су такво благо да више није било чекања, него сам, што се оно каже, одвојио од своје сиротиње и објавио Косово апсолутног, посвећено искључиво сакралној умјетности и Косовској епопеји, односно њиховом виђењу поглавто очима европских аутора. Слично сам учинио и са Косовом на голготи ове 2009, поводом десетогодишњице рата Нато-а против српског народа, утолико прије што је ова књига показује у немилосрдној свјетлости историје колико је тај рат био непотребан, неоправдан и злочиначки. А цијело то вријеме, док на ш и великаши нијесу чак ни одговарали на моја обраћања како би на свијетло дана изашла сва истина, сва духовност, сво страдалништво, сво српство Косова, Албанци су финансирали бар три књиге лажи о Косову, о томе како је тобоже њихово Косово још од давнина, како су српски манастири на Косову били првобитно њихови па су их Срби приграбили и преобратили у своје, и томе слично. Најпоганија од тих књига је свакако Кратка Историја Косова из пера ш иптарског али и бошњачког енглеског лобисте Ноела Малколма, како то већ знају да раде синови префидног Албиона. Те књиге се увелико налазе на Интернету, а да је сре ћ е, налазиле би се и моје! Сем што се, опет захваљујући добром Србину и пјеснику Ненаду Живковићу, Le Kossovo dans l’ame – У души Косово – налази са мноштвом мојих осталих радова на француском и српском на његовом одличном и врло читаном сајту www.tvorac-grada.com На њему је и моја књига на француском о Морачи, L’eternite menacee de la Moratcha – Угрожена вјечност Мораче, изашла 1998.

Ј.Д. – А оглушили су се, изгледа, и о скупове посвећене Косову које си са својим француским пријатељима, у
неколика маха, организовао на Сорбони?

К . Б.- То је тек прави скандал! Мислим да сам успио да увелико отворим врата Србији на Сорбони која су јој дуги низ година била затворена и замандаљена: 2001, 2004, 2007 и ове 2009. Чак су први пут у историји ове најстарије и најславније европске универзит e тске установе, у њој зајечале српске гусле о којима су писали Мицкијевч, Мериме, Мишле, Герхард Геземан, између осталих знаменитих европских аутора. Међутим, наши дипоматски и медијски посленици су те скупове бојкотовали, не желећи да се зна да неко други ради нешто што би управо они сами требало да раде. Благовремено сам се обратио РТС-у, тражећи да по ш ље човјека с камером да забиљежи како скуп одржан 29. марта 2007. на Сорбони под насловом Косово: питање цивилизације, тако и овај одржан 17 прошлог јуна, насловљен по мојој књизи Косово на голготи . Међутим, оба пута наишао сам на тотално ћутање, иако би огромно значило за морал и упоште за њихов дух да су милиони Срба видјели како се Косово слави на Сорбони!

Ј.Д.- На кога конкретно мислите?

К . Б .- Уредник програма РТС – а Ненад Стефановић, зазидао се у ћутање јер ме, изгледа, сматра човјеком Милошевићевог режима, иако сам Милошевића видио сам један једини пут на пет минута на једном пријему у амбасади у Паризу, док је Стефановићев патрон Александар Тијанић, сједио Милошевићу уз кољено као његов министар Информација. Чак је једном приликом, док смо путовали заједно авионом на релацији Париз-Београд, избјегавао мој поглед, правећи се да ме не познаје, јер сам се тада критички изјашњавао о Милошeвићу.

Ј.Д. – Нешто ми звучи познато.

К.Б.- Сјети се да сам тада у једном од наших објављених разговора – мислим да је то у оном изашлом у Аргументу јесени 1994 – Милошевића називао немуштим владаром и упоређивао га са Вођом из приче Радоја Домановића, јер се није оглашавао кад је требало непрестано говорити и до неба вапити, него је, као заливен, ћутао. А тог љета је био наметнуо, наравно под притском Запада, санкције босанским Србима. Тек је проговорио, и то снажно и убједљиво, кад је доспио пред своје хашке инквизиторе, забавивши их о јаду тако да су га на крају, не могавши му ништа, уморили. Тражио сам од нашег новог амбасадора, иначе пријатеља ми Душана Батаковића, утолико прије што се, као велики историчар Косова, налазио међу предвиђеним говорницима, да утиче на РТС како би послала човјека на косовско вече на Сорбони, али ми је одговорио да они то вјероватно неће учинити! Као да је РТС богзна како независна од власти! Бусају се у прси да су Телевизија европске Србије, а овамо неће да знају за Косово у једном од светилишта европске културе! Каква је то наопака, штеоточинска и мајмунска психа да не допуста да српска јавност види и сазна како се Косово слави на Сорбони?!

Ј.Д.- Скуп, ипак, није прошао незапажено?

К.Б.- Богу хвала, први скуп је забиљежила једна канадска екипа, а овај други мој млади пријатељ, Анди Лубри, оснивач и директор Интернет ТВ Француских суверениста, тако да се цио ток вечери на Сорбони са бесједама значајних личности, нашао на глобалној мрежи, уместо да је све очајало међу четири зида сале у којој је скуп одржан. Исто тако да се догађај ликовно сачува постарала се моја познаница Наталија Медвдева, која је врхунски фоторепортер. Да закључим: све што сам учинио око ове суштинске књиге о Косову, како око њеног изласка на свијет, тако и око њене промоције, учинио сам упркос власти.

Ј.Д. – Изгледа да је од три књиге ипак најважнија ова посљедња јер садржи обиље непобитних доказа, из
најразноврснијих наших и страних историјских извора, о Косову и Метохији као српској земљи и о њеном
запосиједању од стране Албанаца у сјенци разних ропских владавина у чију су се службу редовно они стављали.

К.Б.- Па наслов Косово на голготи, има управо као поднаслов Хроника албанског запосиједања Косова у сјенци разних тиранија. Те тираније су турска, њемачко-италијанско-фашистичка, комунистичко-титоистичка имондијалистичка. Чак сам био замислио да ставим на насловницу пет кобних историјских личности које оличавају те ропске режиме под којима се Косово испразнило од Срба и напунило Шиптарима: последњег султана Абдула Хамида, Хитлера, Мусолинија, Тита и Клинтона које сам назвао пет пошасти Косова, јер је под њима било принуђено да се из те наше области, бјежећи од насиља, исели око милион Срба. Али издава ч Владимир Димитријевић, директор куће L’Age d’Homme, ма колико је показао смјелости у објављивању неподобних и неконформистичких књига, побојао се овога пута да би могло доћи до судског процеса због стављања великог демократе Клинтона у исто дружину са великим дикатором Хитлером. Иако је Клинтон учинио много више зла Србима на Косову за три мјесеца, него Хитлер за четири године, како о томе речито говоре бројке истјераних Срба с Косова, њихових попаљених домова, опљачканих и присвојених добара, порушених цркава и гробаља, љета 1999. Али, како сила Бога не моли, оптирали смо у последњем моменту да ставимо као насловницу чувену слику Паје Јовановића: Велика Сеоба Срба под патријархом Чарнојевићем 1690, сеоба која је била прва у низу других све до наших дана, што то дјело симболично одражава.

Ј.Д.- Јесу ли посљедњих година неке од твојих књига промовисане у Културном центру Србије?

К.Б. – Боже сачувај! Откад сам запао у немилост досовског режима, након 2000, у вријеме чемерног амбасадара Радомира Диклића Бацка и његове савјетнице-министарке Борке Божовић, иначе бивше стујурдесе ЈАТ-a, ствар се, на жалост, није промијенила ни за вријеме амбсадоровања Предрага Симића с којим сам бар имао нормалне односе. Али директори који су се смјењивали, поменута Борка Божовић, Бранка Богавац-Lecomte, учитељица и новинарка, иначе острашћена Монтенегринка и обожаватељка српских злотвора Кадера и Кушнера, Живадин Митровић, послушник наше динарске лудаије Вука Драшковића који га је поставио на то мјесто након одвајања Црне Горе од Србије 2006 и одласка Богавчеве, који је бојкотовао скуп на Сорбони 2007, те Михаило Папазоглу, опет чиновничић из МИП-а, који је бојкотовао овај овогодишњи – никад ми нијесу предложили, као наводно политички неподобном, да имадем једно вече у Културном центру Србије у коме је за читаво то вријеме гостовао и куси и репати! А наступао сам на Сорбони, на симпозијумима у Сенату и у Народној Скупштини Француске, у Међyнародном Прес-центру те на Форуму за Француску, задњи пут прије мјесец дана, поводом изласка најновије ми књиге о Косову! А већ да не говорим колико сам се пута оглашавао у француским медијима током читаве посљедње деценије прохујалог стољећа кад је зло свијета без престанка бијеснило на нас да би достигло
апокалиптичне размјере разбојништвом Нато – a над нама 1999. Ја сам, већ 1990, видјећи какво се зло ваља на Србе, вапио правду за Србе – Justice pour les Serbes – у чувеном чланку који сам под тим насловам тада објавио у Монду. На жалост, нико не може да буде толико пакостан колико свој према своме. Србин је себи враг највећи сам, како вели Лаза Костић. Моја једина приврженост Милошевићу била је само у томе што га нијесам окривљивао за све узроке југословенске трагедије и што на њега нијесам завијао са најљућим српским душманима док је бијеснио злочиначки рат Нато-а против Срба!

Ј.Д.- Можда ће се ствари сада промјенити са Душаном Батаковићем, као новим амбасадором у Француској. Али, што се тиче твојих Далеких сусрета који, надајмо се, неће затрајати, једна од кључних личности у њима је Андре Малро, не само зато што си му се много дивио као писцу, него и стога што те подржао у борби за спас Његошеве капеле на Ловћену, борби којој си дао међународне размјере. Имао си зимус занимљив доживљај у вези са Малроом.

К.Б.- Јесте, десило се да је, 4. фебруара ове године, удружење Amities Internationales Andre Malraux организовало у музеју азијских умјетности у палати Гиме, велики симпозијум на тему Андре Малро и Азија, поводом педесетогодишњице постојања министарства Културе које је Малро основао 1959. Дошао сам, понијевши своју књигу о Малроу, не слутећи какво ме изненађење чека.

Ј.Д.- Тебе је тешко изненадити.

К.Б.- Ипак овога пута био сам веома изненађен. Предсједавајући скупа, професор Клод Трави, аутор књиге о Малроу од 400 страна, најавио је: “Назвали смо овај скуп Андре Малро и Азија по изјавама које је Малро дао на ту тему једном новинару Југословенске телевизије у мају 1969.” И стао да цитира ш та је новинар питао Малроа и шта Пет пошасти Косова: Aбдул Хамиде II, Aдолф Хитлер, Бенито Мусолини, Jосп Броз Тито, Бил Клинтон му је овај одговарао о Азији као простору других и цивилизација, различитих од европске, и о томе како су, за разлику од њега, Азију доживјели велики пјесници, Пол Клодел и Сен-Џон Перс…
Кад је професор Трави завршио своје излагање и отворио дискусију, устао сам и рекао: “Господине Трави, човјек коме је, прије четири деценије, Малро дао изјаве које сте навели, налази се међу вама: то сам ја! А његове ријеч и које сте навели, налазе се у цјелини у овој књизи, Андре Малро или људска величина које сам аутор. Веома сам почаствован, поносан и захвалан што је овај скуп насловљен по ономе што ми је Малро рекао о Азији и што смо се данас нашли у нашем заједничком дивљењу према њему преко понора од четрдесет година.”

Ј.Д.- Доживио си праву овацију.

Одјекнуо је аплауз од око двјеста присутних у амфитеатру. Осјећао сам се као јунак у
неком роману, у сваком случају био сам јунак тог преподнева. Многи су ми пришли и
тражили књигу, а испоставило се да је Клод Трави, као савјестан истраживач, имао све:
моју књигу, дебели том часописа Cahiers de l’Herne, посвећен Малроу са мојим интервјуом
као уводним штивом, чак и број Нина у коме је тај интервју објављен. Додуше, није био
видио филм мога разговора са Малроом који постоји у Инатеци, а један примерак мора да
постоји и у РТС-у, осим ако није страдао приликом бомбардовања РТС-а од стране Нато-а
априла 1999. Опет се враћемо свјетској проклетињ и званој Нато.

Ј.Д.- Утолико је невјероватније, у свијетлу тога заиста изузетног догађаја, да те наши настоје да онемогуће и игноришу! Али вратимо се за крај на оно чиме смо почели, на Морачу. Без обзира што је Морача са њеним непроцјењивим природним и културним благом постала, највише захваљујући твом ангажовању, свјетска тема и зрела за упис у свјетску баштину под заштитом Унеска, ови наши главари једнако настављају да јој раде о глави и хоће да је по сваку цијену потопе! Стално је стављју на међународни добош или како то они кажу тендер!

К.Б.- Они су остали робови оног менталитета од прије пола вијека кад је важило Лењиново гесло електрификација плус индустријализација равно социјализам. Сада је социјализам замијењен фамозним евро-атлантским интеграцијама које ће се, бојати се, показати исто тако кобним као комунистички рај. Они су запарложени у потопитељској логици и не виде да свијет увелико почиње да се окреће обновљивој, неисцрпној, чистој суначаној, космичкој енергији, коју је проповиједао Никола Тесла, и која не захтијева никакве жртве нити изазива загађење природе. Изванредан примјер зато је сун ч ана централа у Амаралеху у Португалији, направљена за релативно кратко вријеме и са невеликим средствима, а захваљујући којој је цијела област процвјетала, становништво добило посла, чак су се почели враћати у свој завичај они Амарелехани који су радили у Швајцарској и у Њемачкој. Велики пјесник Федерико Гарсиа Лорка рекао је за Шпанију да је она невјеста сунца. То се може рећи и за Црну Гору која је са много сунчаних дана у години, идеално подручје за сунчане централе. Сви аргументи против потопа Мораче налазе у мом отвореном писму насловљеном Опет авет потопа над Морачом, упућеном, почетком ове године, влади Црне Горе, односно њеном ресорном министру Бранимиру Гвозденовићу, а које налази међу мојим радовима на српском језику на већ поменутом сајту www.tvorac-grada.com. Мислим да у острвљености на Морачу има зле намјере да се, у србофобији која, као опака грозница, тресе садашњу власт у Црној Гори, Морача казни као вјековна тврђава Српства тиме што ће се уништити речито свједочанство српске цивилизације на том простору, лавра Немањића на Морачи, па макар Црна Гора остала без свог најстаријег и најзначајнијег историјског споменика, као и без величанствених кањона Мораче и Мртвице, у којима је уписана повијест планете, па макар, између осталих зала, био наднешен Дамоклов мач од близу милијарде кубика воде над Подгорицом! Удружени незнање, заслепљеност, инат немају граница, као што се то испоставило разарањем ловћенског врха и светилишта од стране отаца и праотаца садашњих властодржаца у Црној Гори. Треба све у ч инити, како на домаћем тако на међународном плану, да се спасе и уврсти међу највиша добра човјечанства под заштитом Унеска, величанствена земља Морача!

Разговор водио Јован Дујовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: