Kosovo i Metohija, kao lek za dušu

Neću ti govoriti o istoriji, niti o onom što je oku nevidljivo. Neću reč reći o proteklim vekovima, slavnim ili tragičnom bitkama, junacima i stradalnicima. Nisam namerio da spomenem korene, krv i veze. Ne. Ne vredi da ti kazujem.

Ne želim da te učim državnosti, tradiciji i nasleđu. Neću te zamarati zavetom ili mitom. Kako ko već gleda i smatra. Na tebi je da odlučiš i pravo ti je. Neću ja umesto tebe.

Ne mogu o deci, porodici, kući da zborim. O tvojoj muci, jer svakom je njegova najveća. Možda misliš da dokoni muke nemaju, a ni ne znaš. Ali…

Hteo bih da spomenem nešto o leku. Onom za dušu. Medikamentu koji baš ne sadrži svaka apoteka. Da bih ti pojasnio, morao bih da te povedem na put. Da me razumeš, jer ako krenem da ti pričam, nećeš umeti sagledati, a već sam rekao o čemu neću da ti pričam, brate Srbine.

Pođi sa mnom da zoru sa istoka dočekaš na polju. Lahor i miris crvenog cveta što niče u maju ćete buditi. U korak me prati i kad krenem uz brdo i nahrani se osmehom starih kada u svitanje začuju jezik kojim govore sa desetina usana. Blagošću primi njihovo „hvala što nas niste zaboravili“. Produži potom do Gračanice da čelom dodirneš stope freske kraljice iskopanih očiju. Pomiluj kamen i sedi na meku travu unutar zidina. Zaškilji ka kolutovima žice na njima.

Zaputi se ka carskom gradu i prošetaj streljan očima onih koji su streljali unutrašnjost Bogorodice Ljeviške. Baci pogled ka građevini sazdanoj od srušenih Arhangela. I u miru kreni dalje. U bašti rajskoj napij se vina kao meda i pruži ruke dečici koja te gledaju srećno što si tu. Kada ti srce počne preskakati a telo lebdeti uz pojanje dečanskih monaha, bićeš zbunjen. Ali kad celivaš mošti svetog kralja zadužbinara i okružen šumom i planinama osetiš mir, polako će ti postajati jasnije.

Okupaće te Pećka Bistrica iznutra i boleće te svaki zvuk nakon mira iz patrijaršije, jer… Taj cvrkut ptica, žubor i huk šume, daće ti odgovor. Shvatićeš ko si, ko smo i šta ćemo postati ako zažmurimo. I sve brige biće smešne, sva trvenja i sporenja, svi tereti će pasti. Teško ćeš otići, ali ćeš lako poneti želju da se vratiš. I da se uvek vraćaš. I da povedeš još koga da mu izlečiš dušu.

A kada te kući sretnu zaludna vika, sporovi i muke, seti se dečice što sreću stvaraju zbog osmeha i bake što suzom osveštava zagasle nade. I ne pričaj nikom, brate Srbine, o onom o čemu nisam ni ja tebi. Kaži samo da postoji jedan lek. Lek za dušu. I povedi nekog sa sobom da ga izlečiš.

Autor: Borislav Kosanović