• Поглед
• Политика

Контролисани анархизам

1 min read

11 година ‎ Огњен Јововић

Социјалдемократија и слобода два највећа мита црногорске збиље. Социјалдемократија маска за непотизам и корупцију, а слобода недосањани сан одбацивања стега политичких детерминизама. Међутим, по себи мит има двоструку улогу. С једне стране мит представља свету причу, док, с друге стране, профаност мит претвара у бајку.

Па, зар није бајка да је Вујица Лазовић социјал-демократа? Зар није бајка да је Ранко Кривокапић професор демократије? Можда и јесте, с обзиром да је у демократски дискурс увео правило да се увијек прво преговара са „најјачим” а да не говори како је тај “најјачи” дошао до снаге. Зар није бајка да СДП не разумије језик непотизма и корупције? Зар није бајка да СДП жели департитократизацију друштва? Да! Баш као и на УЦГ под руководством претходног ректора… Зар није (…)? Зар није (…)?

Ипак, они “еволуирају“ уз помоћ својих коалиционих партнера из ЕЛП. Темељност те еволуције је у “принципима” Позитивна ЦГ “принципијелно“ је одлучила да иде у постизборни савез са ДФ и СНП. Гдје је нестала њихова елцспресност у Никшићу?! А, онај принцип да неће ни са влашћу ни са опоцизијом?! Зар они коалирајући са СДП-ом не потврдише да желе и са влашћу и са опозицијом?! Ипак, дивно је изгледао кадар када Гуто Јовановић (први човјек никшићког СДП-а) честита Драгу Ђуровићу на “честитој“ одлуци да подржи Соњу Никчевић за предсједницу локалног парламента у Никшићу. За вид импозантан призор… За слух још импозантни је када Ђукановићев министар Коњевић налази лијек против политичке корупције у новим изборима.

 Да ли се то и сада спремају нови избори? Еколошки је Пајовић најавио да ће ЕЛП тражити мањиску подршку. Само још Увијек се не зна од кога. Не будимо луди, то је онај тзв. “трећи пут“ ЕЛП, који је парао уши прије избора безлогосној јавности Црне Горе. Изгледа, ријеч је о путу до нових избора, на којима ће машинерија ДПС узети апсолутну власт.

Посљедице Расмунсеновог „не“

Међутим, само је један пут константан пут детерминизма. Да је све по фону нужности показала је Расмунсенова агенда. Није се друго и ништа чекало него поменута агенда. То фамозно ,,не“ (у лингвистици само партикула) детерминисаће политички амбијент Црне Горе у наредном периоду. Такође, да је Расмунсен казао ,,да“ слично би се догодило опет детерминизам.

Наиме, Расмунсеново ,,не“ гарант је опстанка владајуће гарнитуре. Још увијек није вријеме за повлачење Ђукановића. Алтернатива у лику Кривокапића већ је у припреми. Нажалост, центри моћи су то препознали и Ђукановићу за мирну смјену је остало само да уведе Црну Гору у НАТО. Дакле, једина суштина је у томе. Иако, на први поглед изгледа све парадоксално. Прије избора Кривокапићу је јако важно било питање НАТО интеграција. Закључивањем по аналогији, многи су очекивали да ће се уздрмати коалиција на државном нивоу. Све је то само привид.

Дакле, јасан је пут у којем се крећемо. Ријеч је о процесу благе транзиције на политичкој сцени, која неће ни у ком погледу нарушити систем устаљен прије неколико деценија. А, систем смо у којем влада контролисана анархија. У парламенту политике нема; институција “грађанин“ никада постојала и није; о судовима је сулудо говорити; у школама нема знања; у болницама је систем здраствене услуге испод свих минимума; полиција умјесто да штити закон прогања политичке дисиденте; војска је већ одавно продата; најважније, имамо државу без економије, дужни смо колико нам држава вриједи. Остаје да се у 2016. припремимо за просперитет који гарантује НАТО интеграција.

Кривокапићу је мало фалило да замијени Ђукановића. Наравно, алиби за не добијање НАТО позивнице је јефтин када се каже да морамо повести рачуна о владавини права. Да је иностраним моћницима стало до права најприје би себе правно легитимисали. Примарно, најубједљивији разлог лежи у томе што народ Црне Горе не жели да се интегрише у такав савез. За маневар и на унутрашњем, и на спољашњем плану има још времена, мада, чини се, нема људи.

Шта треба да чинимо?

Будући да егзистирамо у систему у којем је криза есенција, нужно се мора кризом превазићи криза. Прецизније, мора се не остати имун на све афере без епилога. Нужно је извршити апсолутни бојкот парламента, а не селективни. Самим тим, потребно је утицати на примјену поштенијег изборног закона; формирати јединствену опозициону листу, са само једним циљем, а то је свргавање диктатора; такође, поменута листа мора бити ослобођена доживотних политичара, који су политику професионализовали и приватизовали. Овим би се спријечило најважније, а то је такмичарски дух опозиционих табора једних између других.

Надаље, уколико власт осујети покушај примјене изборног закона који спречава крађе, улица је једино рјешење.

На крају, спољну политику водити по интересу друштва, а не браће, сестара и кумова! Тиме би се потврдила сувереност државе, а држава је суверена ако и само ако је суверен народ.

Огњен Јововић

Аутор је професор философије и предсједник Скупштине НВО Покрет за неутралност Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: