Komunisti i ustaše zajedno protiv svake Jugoslavije

Piše: Veljko Đurić Mišina*

Poznato je da su komunisti podržavali ustaške akcije protiv prve južnoslovenske države, Kraljevine Jugoslavije. To je započelo posle zabrane svih političkih organizacija nakon proglašenja lične vladavine na pravoslavni Badnji dan, 6. januara 1929. godine. O tome ima podataka u nekim objavljenim sećanjima i sačuvanoj i dostupnoj arhivskoj građi u fondu Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije  (Arhiv Jugoslavije u Beogradu).

Tako je, na primer, „Proleter“, glasilo Komunističke partije Jugoslavije, s vremena na vreme donosilo tekstove o ustaškom pokretu pozivajući svoje članstvo da pomognu taj teroristički i separatistički pokret. U decembarskom broju 1932. godine u tekstu „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“ pisalo o navodnom ustaškom ustanku u Lici i Severnoj Dalmaciji protiv „srpskih okupatorskih vlasti“, namerno previđajući da su baš u tim krajevima Srbi brojniji od Hrvata, da je to bila jugoslovenska država a ne srpska, itd!

Komunisti i ustaše na istom zadatku razbijanja Jugoslavije

Haesesovac Nikola Rubčić objavio je, uz znatnu novčanu pomoć dobijenu od komunista, u Zagrebu 1936. godine knjigu Robija, to jest svoja sećanja na robijaške dane u zatvorima i podrobno opisao odnose ustaša i komunista. U toj nevelikoj knjizi objavljena su brojna imena logoraša i opisani primeri saradnje pristalica dva pokreta kojima je borba protiv jugoslovenske države bila zajednička.

Pogodan momenat za legalnu saradnju nastupio je posle rasturanja Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine i proglašenju Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Prema tvrđenju nekoliko uglednih istraživača, 17. aprila 1941. godine Andrija Hebrang javno je iskazao svoju radost zbog stvaranja hrvatske države. Po svemu sudeći, Hebrang i još jedan funkcioner iz vrha Komunističke partije Hrvatske dogovorili su 17. aprila sa ustaškim vođama Milom Budakom i Mladenom Lorkovićem legalizaciju Komunističke partije NDH. Nekoliko dana kasnije, taj dogovor potpisao je i sam poglavnik Ante Pavelić.

Ima indicija da je Hebrang to uradio po direktivi iz Moskve, s obzirom na to da je bio pouzdani saradnik sovjetske vojno-obaveštajne službe! (U ovom kontekstu treba pomenuti i sporazum o nenapadanju koji su 1939. godine potpisali ministri spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Mihailovič Molotov i Nemačke Joakim fon Ribentrop.)

Ima tvrđenja da je sovjetski vođa Josif Visarionovič Džugašvili Staljin maja 1941. predložio Anti Paveliću priznanje hrvatske države. Vredno je pomena da je upravo tih dana Sovjetski Savez otkazao gostoprimstvo jugoslovenskom ambasadoru.

Istovremeno, Pavelić je posredstvom pouzdanih veza u Švajcarskoj i sovjetskog poslanstva u Beogradu tražio priznanje države od Sovjeta. No, od toga nije bilo ništa. Međutim, to nije značilo i prekid svih kontakata!

NDH je poslala jednu svoju vojnu formaciju na sovjetsko ratište. Bila je to 369. „Vražja „divizija, u kojoj je jedan od komandanata bio i pukovnik Marko Mesić. Posle zarobljavanja, Sovjeti su njega i njegove ustaše preobukli u partizanske uniforme i poslali Josipu Brozu. „Novi partizani“ su po Srbiji u jesen 1944. ubijali i one Srbe koji su se 1941. godine spasili ustaškog noža!

I predstavnici SSSR su imali kontakte sa NDH

Nema mnogo arhivske građe o kontaktima viših rukovodilaca ustaškog i komunističkog odnosno partizanskog pokreta. Istoričarka Mirjana Zorić, profesor na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane u Beogradu, objavila je članak „Dokumenti o partizansko-ustaškim pregovorima 1943. godine“, (Vojno delo, Beograd, leto 2013, str. 283-391) sa novim činjenicama. Ni u tom tekstu, međutim, nema podataka da li je partizanski Vrhovni štab o tome izveštavao sovjetski državni i vojni vrh ili je to zadržavano samo u veoma uskom krugu oko Josipa Broza.

Ni Sovjeti nisu bili imuni od kontakata sa predstavnicima NDH. O jednoj fazi tih kontakata pisao je Jere Jareb, istaknuti ustaški dužnosnik – „Sovjetski dodiri s dr. Antom Pavelićem od rujna 1944. do veljače 1945“, Časopis za suvremenu povijest, 1, Zagreb, 1995, str. 7-31. Prema tvrđenju Jareba, krajem 1944. godine, Zvonko Cihlar, Pavelićev specijalni izaslanik, posle razgovora u sovjetskom trgovinskom predstavništvu u Bernu, Švajcarska, otišao je u Pariz i došao do sovjetske ambasade. (Kratka biografija Cihlara u: Tko je tko u NDH, Zagreb, 1997, str. 69.)

Sovjeti su predlagali sastanak hrvatskog bana Ivana Šubašića, hrvatskog poglavnika Ante Pavelića i partizanskog vrhovnog komandanta Josipa Broza, takođe Hrvata. Predlagali su da to bude u štabu maršala Fjodora Mihailoviča Tolbuhina, komandanta Trećeg ukrajinskog fronta. Pavelić je tražio da ga prati jedan vod britanskih vojnika. Kada su to Britanci odbili, Pavelić je odustao od odlaska kod Tolbuhina. No, to nije značilo da su pregovori prekinuti. Naprotiv!

Maršal Tolbuhin poslao je jednog svog oficira u Zagreb. Sovjeti su planirali da iz Južne Mađarske prođu Hrvatsku ka moru. Posle kratkih pregovora, Pavelić je odbio ponudu iako su mu obećavali Hrvatsku veću i od NDH! Kasnije je pisao kako je, odbijajući sovjetsku ponudu, spasio Evropu od boljševizacije!

Staljin je želeo kontrolu Balkana odnosno Jugoistočne Evrope posredstvom Bugarske i Hrvatske.

Zanimljivo je u ovom kontekstu pomenuti dve činjenice. Prva, Broz je razgovarao sa maršalom Tolbuhinom 17-19. novembra 1944. u Beogradu. O tim razgovorima nema nikavih pisanih tragova!

Druga, sredinom novembra 1944. godine Staljin je pozvao Broza i Šubašića u Moskvu na razgovore i ponudio da to bude 20-24. novembra. Međutim, Broz je poslao Edvarda Kardelja i Vladimira Velebita. Ostaje pitanje da li je Staljin želeo da kontaktima sa Pavelićem pokaže Brozu kako može i sa nekim drugim Hrvatom da razgovara!

Sovjetskom savezu bliži Pavelić nego Draža Mihailović

Postoje tekstovi koje su Hrvati objavili u emigraciji u kojima ima tvrdnji da su Broz i Pavelić imali posredne kontakte. Jedan od tih posrednika bio je pukovnik Viktor Prebeg (kratka biografija u: Tko je tko u NDH, Zagreb, 1997, str. 330). Na žalost, ni hrvatska publicistika ni istoriografija nemaju ništa konkretnije o tome. Te veze nisu bile u sklopu sovjetsko-hrvatskih pregovora s kraja 1944. i početka 1945. godine.

Zanimljivo je da su Britanci izručili Jugoslaviji Cihlara i Prebega. Cihlar je streljan krajem maja 1945. a Prebega su osudili na višegodišnju robiju gde je prevaspitan i postao komunista! (U biografiji u Tko je tko u NDH, str. 330 piše da ga je Vojni sud u Zagrebu osudio na smrt!) Vredno je istaći da je Prebeg bio jedan od učesnika takozvanog Velebitskog ustanka 1932. godine o kome je pisao i „Proleter“, glasilo Komunističke partije Jugoslavije!

Zašto je Sovjetski Savez više pažnje poklanjao poglavniku Paveliću nego vođi Ravnogorskog pokreta generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću?

Hrvatska je, s obzirom na njen položaj i kontrolu najvećeg dela istočne obale Jadranskog mora, za Sovjete bila veoma zanimljiva teritorija u posleratnim godinama, kada je moralo doći do raspada privremenog savezništva nastalog zbog borbe protiv fašizma i nacizma. Prilikom podele interesnih sfera na Balkanu između Staljina i Vinstona Čerčila, 9-17. oktobra 1944. u Moskvi, nije bila precizirana striktna podela zona u Jugoslaviji.

Sovjeti, Britanci i Amerikanci izdali Dražu

S obzirom da su Sovjeti već bili u Srbiji i pomagali komunistu Broza, Mihailović im nije bio interesantan. On je ostavljen Britancima i Amerikancima. Poznato je da su ga i jedni i drugi prepustili Brozu. Zar to nije najprostija izdaja svog saveznika!

Jugoslovenska ambasada iz Vašingtona obavestila je telegramom juna 1945. godine Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu o odgovoru američkog Ministarstva inostranih poslova na ranije pitanje da li imaju nameru da pomognu eventualni izlazak đenerala Dragoljuba-Draže Mihailovića iz zemlje. U telegramu se tvrdi da za to Amerikanci decidirano nisu zainteresovani! (Arhiv Ministarstva inostranih poslova, Poverljiva arhiva, SAD, 1946.) To znači da ih nije interesovala njegova sudbina.

Amerikanci su 1948. godine posmrtno odlikovali đenerala Mihailovića, vođu Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) što nekim naivnim Srbima služi kao dokaz da su ga oni, Amerikanci, poštovali i voleli.

O tome šta je Britance interesovalo u vezi đenerala Mihailovića pisao je Sava Kosanović, ambasador FNRJ iz Amerike, sredinom jula 1946. godine svojim nadređenim o reakcijama u Vašingtonu povodom suđenja đeneralu i ostalima. Tako je javio o ugovorenom prijemu kod predsednika Harija Trumana. Ostala je tajna o čemu su razgovarali. (Arhiv Ministarstva inostranih poslova, Poverljiva arhiva, SAD, 1946.)

Međutim, nije ostala tajna poruka nekih Engleza o presudi đeneralu Mihailoviću. Naime, Sava Kosanović je javio 14. jula da su mu prijatelji Englezi, verovatno njihov ambasador u Americi, kazali kako bi njima, tj. Englezima „bila najnezgodnija osuda Mihailovića na doživotnu robiju“! (Arhiv Ministarstva inostranih poslova, Poverljiva arhiva, SAD, 1946.)

Na kraju ostaje i dalje bez odgovora važno pitanje: Zašto iz sovjetskih arhiva nikada nije „procurio“ ni jedan vredniji dokument kako o poglavniku Anti Paveliću tako ni o đeneralu Dragoljubu Mihailoviću?

Autor je direktor Muzeja žrtava genocida

Izvor: Između jave i sna