Komnen Bećirović: S puta po Sjedinjenim Američkim Državama ljeta 1968.

Putovanje koje je prevazilazilo moje najsmjelije moračke snove iz rane mladosti i s koga utiske objavih u NIN-u. Evo te priče povodom koje su neki pominjali „Gradove i himere“ Jovana Dučića

Komnen Bećirović i Patricija Brinton (Foto: Lična arhiva)

Već kao dječak, a pogotovo kao mladić, sanjao sam u mojoj zavičajnoj srednjovjekovnoj Morači da vidim svijeta, da pohodim razne zemlje, da doživim avanture poput onih u romanima koje sam čitao već kao gimnazijalac, a nastavio kao student Svjetske književnosti da strastveno čitam, ponajviše francuske i ruske klasike. U beskrajnim ljetnjim danima na planini Loli, gdje smo iz zavičajnih mi epskih Ljevišta izdizali, oni su mi bili jedino društvo. Prvenstveno Ruso, Balzak, Stendal, Viktor Igo iz čijih sam poema, posebno iz Legende vjekova učio napamet bezbrojne stihove.

I desi da, nakon završenih studija 1960 u Beogradu, dobih stipendiju za postdiplomske studije na Evropskom univerzitetskom centru u gradu Nansiju. Tako dosanjah da se nađem u zemlji svojih omiljenih pisaca i da tokom narednih godina sretnem i vodim razgovore sa niz autora među kojima su neki, kao Andre Malro, Fransoa Morijak, Luj Aragon, Žak Prever, Žan Pol-Sartr, već bili živi klasici. Razgovore koje uveliko i s puno odjeka objavljivah u beogradskom nedjeljniku NIN.

I upravo prilikom susreta sa Sartrovom prijateljicom, slavnom književnicom i feministkinjom Simon de Bovoar, s kojom ne nađoh baš zajednički jezik, njene teorije o potpunoj jednakosti polova djelujući na mene poteklog iz jednog patrijarhalnog društva neubjedljivo. Ona me uputi za sliku kod čuvene fotografkinje pisaca Žizele Frojnd, kod koje me srete plavi pogled i osmjeh njene prijateljice Patricije Brinton, već poznate američke operske pjevačice i solistkinje s kojom se razvi obostrana simpatija, što će se nakon izvjesnog vremena završiti brakom.

Komnen Bećirović i Patricija Brinton (Foto: Lična arhiva)

Da proslavimo, Patricija me odvede u Ameriku, prvo u Njujork, zatim na Jug u Sjevernu i Južnu Karolinu gdje joj je živjeli sestra sa suprugom, a onda na Daleki Zapad o kome sam imao predstavu jedino iz filmova, do zavičajne joj Santa Barbare u Kaliforniji. Putovanje koje je prevazilazilo moje najsmjelije moračke snove iz rane mladosti i s koga utiske objavih takođe u NIN-u. Nažalost, skoro sve slike sa toga putovanja su propale prilikom, mnogo kasnije, jedne poplave dijela stana u Parizu, te su ilustracije za tekst preuzete s Interneta. Evo te priče povodom koje su neki pominjali Gradove i himere Jovana Dučića, nakon otada prohujale vječnosti od preko pola stoljeća, dok je moja saputnica odavno promijenila svijeta jer već trideset osam godina spava vječnim snom na ostrvu Elbi u Italiji.

Pariz, aprila 2020.

1. Njujork kao novi Vavilon trka u oblake

Godine 1626 obavljena je valjda najčudnija trgovačka razmena u istoriji. Holanđanin Piter Minit kupio je od Indijanaca relativno uzani komad zemlje od nekih tridesetak kvadratnih kilometara, oivičen dvema rekama, Hadson River i Ist River, pre nego što se ove sastanu u zalivu Atlantskog okeana. Kao i danas, to mesto se zvalo Menhetn, što na jeziku starosedelaca znači ostrvo bregova. Indijanski poglavica, koji nije imao promućurnost budućih biznismena koji će se nastaniti na tlu njegovog plemena i upravo tu zasnovati Volstrit, dao je zemlju za nešto jeftinog nakita, u vrednosti od svega dvadeset pet današnjih dolara.

Ni Indijanac, koji je možda bio vidovnjak, ni Holanđanin, koji je svakako bio vešt trgovac, nisu mogli ni da naslute da će Menhetn jednog dana postati Njujork, a Njujork najčudesnija ljudska naseobina koja je ikad na zemlji podignuta. To zacelo nije mogao da zamisli ni genijalni arhitekta u svojim najsmelijim vizijama.

Već odavno, niko više ne može ni da prepozna nekadašnje Ostrvo bregova. Bregovi su se pretvorili u gromade koje svojim vrhovima paraju oblake. Njihove strane postale su litice, a njihove doline – gudure i klanci. Ljudska geografija smenila je i preoblikovala prirodnu: ostrvo bregova postalo je ostrvo oblakodera. Ako je igde, sem u legendi, podignuta Vavilonska kula, onda je to svakako ovde. Stoga bi Njujork trebalo nazvati Novi Vavilon, umesto Novi Jork, kako su ga krstili Englezi, po imenu vojvode od Jorka, kad su, 1664 godine, oteli Holanđanima Menhetn kome ovi behu dali ime Novi Amsterdam.

Gledan sa najviše građevine sveta, Empajer Stejt Bildinga, Menhetn se pričinjava, kroz predvečernju izmaglicu, kao ogromni brod civilizacije, ukotvljen ili nasukan na obalama okeana. Verovatno da ne postoji nijedno drugo ljudsko boravište koje bi u tolikoj meri oličavalo civilizaciju, predstavljalo njeno lice i naličje, njenu veličinu i bedu, dobro i zlo koji je neizbežno prate.

Dobro, jer Njujork svojim gordim kulama svedoči šta je sve kadra da preduzme, pregne i ostvari ljudsko biće. Te piramide nisu podignute da bi u njima počivali mumificirani faraoni. Niti te katedrale sežu pod nebesa da bi slavile raspetog Božjeg sina. Sagrađene su jednostavno da bi u njima živela ljudska bića, makar kako da taj život i to delanje mogli ponekad da poprime izopačene i nesnosne oblike.

Tu se upravo ocrtava naličje. Jer taj grad sagrađen za ljude, istovremeno je neljudski. Donekle, kao i svi gradovi, ali Njujork posebno zbog svojih kolosalnih razmera. Nigde se tako kao u tim gromadama od betona, kamena, stakla i čelika, ljudska jedinka ne oseti ostavljenom, malenom, zazidanom. U sparnim letnjim danima, kad sunce jedva prodire kroz magluštinu koja obavija golemu naseobinu, svo to mnoštvo koje vrvi u ludom ritmu i neprekidnoj orljavi mašina, učini vam se patničko, izgubljeno, osuđeno. Reklo bi se da zaista nikad ne gleda sunca ni meseca, zatočeno u toj magli, zadahu od isparenja, senci velikih zdanja. A kad, u poodmakloj noći padne na počinak, onda mu ionako nespokojan san muti učestalo zavijanje bolničkih, vatrogasnih kola koje seju stravu kroz usnule ulice-kanjone, opominjući da je negde izbila vatra, da je došlo do zločina ili udesa.

Nije dakle nimalo čudno što se u podrumima tog golemog ljudskog stecišta koti svako zlo, što hara beda, blud, droga, nasilje, očajanje, samoća. I po tome, a ne samo po veličini i gordosti svojih građevina, bogatstvima i preimućstvima koja poseduje, Njujork bi trebalo zvati Nju Babilon, New Babylon.

Po mnogo čemu Njujork podseća na Evropu, možda više nego ijedan drugi američki grad. Stoga Amerikanci i kažu: Njujork nije Amerika. Ali Njujork najavljuje Ameriku. Pre svega, njegova golemost podudara se u neku ruku sa golemošću kontinenta na čijim je vratima podignut. A zatim, ništa snažnije ne ispoljava čuveni američki duh takmičenja (competitive spirit), nego oblakoderi Menhetna. Oni nisu nastajali jedino zbog nedostatka terena, grupisanja ekonomskih sedišta, ili pak usled porasta i priliva stanovništva, nego i iz ambicije, iz želje ko će koga da nadvisi. Građevina Države Carstva (Empire State Building), koja izgleda nenadvisiva sa svojih sto dva sprata, prestaće uskoro da bude najviša građevina sveta, jer budući Svetski trgovački centar (World Trade Center), koji se sada podiže, treba da je nadmaši za nekoliko spratova. Trka u oblake se nastavlja.

Sem toga, superlativi u kojima se govori u Njujorku, pratiće vas u toku celog putovanja kroz Sjedinjene Države. Najviša zgrada na svetu, najviše drvo na svetu, najduži most na svetu, najraskošniji hotel na svetu, najveća proizvodnja na svetu, najslavnija pevačica na svetu, najzanosnije mesto na svetu, i tako unedogled, što u većini slučajeva, treba priznati, i odgovara stvarnosti.

Jedne večeri, na drugom kraju Amerike, u Santa Barbari, svakako najlepšem kalifornijskom gradu, nalazio sam se u društvu nekoliko prijatelja. Pun mesec se dizao nad vodama i izgledao zaista neobično velik, valjda zbog njihove blizine. Pod utiskom svih tih superlativa, našalio sam se: «Izgleda mi da vi u Americi, između ostalog, imate i najveći mesec na svetu.»

Vetar je donosio s okeana miris algi, začinjen mirisom eukaliptusa.

2. Američki jug: Severna i Južna Karolina, Džordžija

Posle velegradskog meteža, tople zagušljive magle, sivih besunčanih jutara, vreve mašina i ljudi, kako vas prijatno, gotovo idilično, iznenade zeleni i šumoviti prostori Apalačkih planina! Sa nekadašnjim stenjem, vrhovima, liticama, zaraslim danas u zemlju i zelenilo, sa pitomim, svežim uvalama, beskrajne, uvek zaogrnute prozirnim plavičastim velom izmaglice, ove pradavne planine deluju blago i smireno. Po napuštenim naseljima, gradovima-avetima (ghost-towns), na koje ćete u njima naći, reklo bi se da su htele da se odupru ustaljivanju i vladavini industrijske civilizacije.

Uostalom, na njihovim južnim obroncima, u Ašvilu, u Severnoj Karolini, nalazi se postojbina Tomasa Vulfa, čoveka koji je potresno i nadahnuto opisao sukob između izvesnih vidova prirodnog i civilizovanog života, da bi najzad i sam postao žrtva toga sukoba.

„Pogledaj dom svoj, anđele!“

Rođen (1900) u porodici opterećenoj naslednim bolestima i rđavim sklonostima, obdareni mladić postaje vrlo rano svestan toga prokletstva. Dolaskom u Njujork, ono će postati upravo neumitnim. To dete Apalačkih planina, prispelo iz jednog drugog sveta i drugog doba, nikad neće moći da se prilagodi životu velike metropole. Godinama živi bedno, neobuzdano, boemski, stanuje sirotinjski na Bruklinu, predaje engleski, radi mahnito, stihijno, traga za izdavačima koji mu prigovaraju njegov lirizam i bujnost, i na kraju zadaje sebi smrt u trideset osmoj godini života.

Ali u zavičaju ukletog pesnika, kao da sve opominje čoveka da se okrene sebi, zamisli nad svojom sudbinom i ne zaboravi roditeljku prirodu. Kao da ga sve podseća na divne zavetne reči Tomasa Vulfa ”Pogledaj dom svoj, anđele!”.

Na pustim plantažama Pi Di River

Kako se dublje spuštate kroz Južnu Karolinu, rastinje postaje vidljivo bujnije i haotičnije, ali mahom preovlađuju stoletni hrastovi u čijim se krošnjama njišu zelenkaste zavese španske mahovine (spanish moss). Zbog izloženosti okeanu, oluje su česte, ali bi se reklo da više napajaju bilje, nego što osvežavaju ljude. Vlažnost je velika, a toplota sparna.

Old south. Stari kolonijalni i veleposednički jug, nekada prekriven plantažama oriza i pamuka na kojima su radile desetine hiljada crnačkih robova. Zbog klime beli čovek nije mogao da izdrži da radi u tim predelima, a Indijanac je odbijao to za njega tegobno i ponižavajuće kulučenje, i radije išao u smrt. Stoga je radna snaga dovožena iz daleke Afrike, po dva meseca plovidbe na dnu brodova, iskrcavana u Čarlstonu, u Južnoj Karolini, a odatle prodavana, odvođena, razašiljana po celom jugu.

Sredinom prošlog veka Federalna vlada, podržavana industrijski razvijenim severom, odlučila je da ukine ropstvo. Južne države su se usprotivile i odvojile. Došlo je do građanskog rata, poznatog u istoriji kao Rat Severa i Juga. Posle pune četiri godine, od 1861 do 1865, Sever je pobedio, ropstvo ukinuto, vođa pokreta, predsednik Abraham Linkoln, ubijen.

Jug je i danas pun uspomena na to doba: pustošenja, paljevine, iznenadni upadi vojske, bitke, streljanja, obračuni. Građanski ratovi su svakako najgrozniji ratovi. Ali, bez obzira na prohujalo stoleće, ponekad se ima utisak da se Jug nije oslobodio svoje ogorčenosti, a, kao što znamo, ni jednog dela svojih predrasuda. Ove, na žalost, imaju dug život, opiru se vremenu, i malo je jedan ljudski vek pa da budu iskorenjene. Abraham Linkoln, kao i sto godina posle njega, braća Kenedi i Martin Luter King, žrtve su istog slepila, mučenici istog ideala.

Ništa ne odaje upečatljiviju sliku tog nekadašnjeg juga kao opustele i zapuštene plantaže koje bi mogle da se nazovu, slično onim opustelim naseljima Severne Karoline, plantaže-aveti. Ostali smo celo jedno prepodne na Pi Di River, njenim pritokama, rukavima, kanalima koji ih povezuju. Na tim pustolinama bile su nekada plantaže oriza. I dok nas mali brektavi brodić vozi po razgranatoj Pi Di River, pomišljam na ljudska mnoštva koja su ostavila kosti u tim vrućim močvarama, tokom dugih godina tegobnog i mučeničkog kulučenja. I bez sumnje, čežnje za njihovom rodnom afričkom prašumom.

Već odavno su zarasle u travuljinu, šiblje i čestar, plantaže koje je nekada plavila i navodnjavala Pi Di River. Samo ponegde se naziru tragovi ustava, pregrada, vratnica. A s vremena na vreme, poneki stari veleposednički dom. Inače ništa drugo, sem lenja, mutna ravničarska voda opkoljena neprohodnom šumom na čijim se već ostarelim stablima pokatkad vidi iz daleka, orlovo gnezdo. Pitam se, šta će orao u tim lužinama? Ali gnezdo je preveliko da bi bilo neke druge, bar meni poznate ptice.

Pribrežja Pi Di River su naseljena poglavito crnačkim življem – potomcima nekadašnjih robova. Moj prijatelj Klif, u želji da bude objektivan i da mi pokaže ne samo ono čime Amerika može da se pohvali, nego i ono zbog čega može da se pokudi, vodi me kroz neka od njihovih ubogih staništa. Ispred sirotinjskih čatrlja, poodrasli dečaci i devojčice sa kosom spletenom u dve ili nekoliko zmijuljastih pleteničica, prekidaju igru i mašu nam rukama. Klif mi takođe pokazuje jedno ostrvo na kome živi pravo malo crnačko pleme: potomstvo nekadašnjeg roba čiji je gospodar poginuo u građanskom ratu, a porodica zatim pobegla ili nestala. Pleme ima svoga poglavicu, živi patrijarhalno, a dobilo je struju tek pre četiri godine! Vrhunac bede i zaostalosti!

Kao primer dobrog Amerikanca (good American), Klif je svim tim prilično zbunjen i donekle postiđen: tako nešto ne bi trebalo da postoji u zemlji koja raspolaže mogućnostima za opšte blagostanje svojih građana. Međutim, na mene, naviklog na slične ili gore prizore na našem starom kontinentu, to nije ostavilo bogzna koliki utisak. Pa šta ako je pleme dobilo struju tek pre četiri godine? Setio sam se mojih saplemenika iz Gornje Morače koji još nemaju ni struje, ni puta, ni telefona, pa čak ni doktora. Ali sam ćutao. Iz patriotizma.

Utvara plave devojke

Kao sva južna podneblja, tako i američki jug obiluje pričama, legendama, predanjima, praznovericama. Neke od njih odolele su prodoru tehnike i savremenih oblika života, a neke čak i danas nastaju. Tako, na primer, u Južnoj Karolini, priča o sivom  čoveku koji pohodi domove pre nego što će naići oluja – znak da će oluja biti strašna, da se treba sklanjati i preduzimati druge mere predostrožnosti. Ili jedna druga, mnogo skorija, o devojci-utvari (ghost-maid) koju mi priča Klifova ćerčica Kler, dok se vozimo prema atlantskoj obali kroz predele pokrivene drvećem sa koga visi španska mahovina.

Pre više godina, u jednom močvarnom kraju u kome voda neosetno zalazi u šume, zaustavila su se kola da bi primila plavokosu i plavooku devojku koja je putovala autobusom. Išla je u posetu svome bratu, u jedno od mesta kroz koja put prolazi. Nešto kasnije došlo je do nesreće: i devojka i vozač su poginuli. Ali otada se plava devojka priviđa putnicima na istom mestu i u isto doba dana. Oni je primaju, kao i onaj vozač nekada, ali posle nekog vremena, u čudu primećuju da je devojka nestala tokom putovanja, a da oni nisu ništa primetili. Ipak radoznali, nastavljaju put do mesta čiju im je adresu plavojka dala. Tamo, pred njih izlazi jedan čovek, sada već u godinama, i kazuje im da zna razlog njihove posete. Zatim im priča o sudbini svoje sestre, o njenom pojavljivanju u vidu utvare, o čemu zaprepašćeni vozači nisu nikada ništa čuli.

Prošli smo kroz začarani barski predeo, gde se put izdiže u obliku nasipa na dužini od nekoliko kilometara, a da nismo sreli utvaru plave devojke. Doduše, ona se pojavljuje mahom onima koji priču ne znaju, ili koji su je već odavno zaboravili.

Izbili smo na Atlantik koji nas je dočekao svojom belom jekom. Danima ćemo je potom slušati, nekad pojačanu, nekad umanjenu, ali bez ijednog trenutka zatišja ni počinka. Pod beličasto plavim nebom, pod mesečinom koja se presijava na valovima, u noćima osutim zvezdama, okean nikada ne prekida poj svojih veličanstvenih orgulja. Zaljuljana mitska grdosija ne miruje čak ni onda kad vetri miruju.

3. Daleki Zapad: Arizona, Nevada, Kalifornija

I tek što ste se rastali s jednim beskrajem, okeanom, susrećete se sa drugim, oblacima. Oblaci nad Karolinom, Džordžijom, Alabamom, Misisipijem, Arkanzasom, Luizijanom. Oni, raspevani, razigrani, u belim jatima ispod kojih promiču Velike Nizije. Oblaci nad Teksasom, Nju Meksikom, Arizonom, Nevadom. Suvi, nemi, avetinjski žuti.

Tako, uz simfoniju oblakova, jezdite preko kontinenta na Pegazu čeličnih krila.

Posle nekih pet časova leta, stigli ste na Daleki Zapad (Wild West). Slećete usred jedne pustinjske ravni, okružene planinskim stenovitim goletima, ispod vrelih nebesa u što će vas, odmah po izlasku iz aviona, uveriti nepodnošljiva jara. Ali ubrzo sve je u redu zahvaljujući rashlađivanom vazduhu (air conditioning) u zgradi aerodroma. Sa temperature od 38, prešli ste na temperaturu od 25 stepeni. Sam aerodrom, čija me spoljna arhitektura podsetila svojim kupolama na Beogradski sajam, sav je unutra prekriven tepihom. Najudobniji aerodrom na svetu! Bez sumnje.

Eldorado u pustinji

Prvo što zapazite, to su desetine ljudi i žena prionulih uz neku vrstu telefonskih kutija poput onih u javnim govornicama, koji u te kutije ubacuju sitan novac. Ali umesto slušalice na desnoj strani mehanizma nalazi se obična drška sa jabučicom na kraju. Kad se ta drška povuče, onda na otvoru pri dnu kutije ispadne novčić koji ste metnuli, umnožen u puno drugih novčića, pregršt sitnine, ili u samo nekoliko novčića, ili se čak ne vrati ni onaj ubačeni. To naravno zavisi od toga da li je osoba pred kutijom srećne ruke ili nije. Taj svet što uporno okreće ručku zveketavog mehanizma i neumorno traži sitninu po džepovima, obavlja neku vrstu hazardne igre, a te mašine su slot machines, ili, kako ih zovu na argou «jednoruki bandit» (one armed bandit), pošto vam okretanjem one ručice, u većini slučajeva, nestane sva sitnina koja vam se zatekla u džepovima, ili koju ste u tu svrhu razmenili na obližnjoj kasi.

Eto, takav vam je prvi susret sa Las Vegasom, svetskom metropolom hazardnih igara, gradom u kome je dovedeno do krajnjih granica sve što je u stanju da iznađe za razonodu i zabavu jedna materijalno i tehnički odmakla civilizacija. Tome Las Vegas i duguje svoj razvitak i procvat, inače bi, kao i pre jednog veka, bio maleno pustinjsko naselje, pored starog španskog puta koji je vodio na sever, kroz Nevadu. Samo ime, Las Vegas, znači na španskom ”proplanci”. Prvi kolonizatori otkrili su vodu na tom mestu, što ih je navelo da tu zasnuju malo svratište u pustinji. Danas je  Las Vegas svratište cele Amerike, proplanak na koji se spusti dnevno oko sto aviona, iskrcavajući posetioce iz svih krajeva kontinenta. Ko je taj svet što se tu sliva? Pustolovi, kockari, bogataši, ali isto tako, i turisti mladenci na bračnom putovanju, radoznalci…

Tako je Nevada, što na španskom znači snegovita, bez obzira na svoju pustinjsku teritoriju (gde na 286.000 km² živi svega 280 000 stanovnika), postala jedna od najbogatijih država u Federaciji, i to skoro isključivo zahvaljujući Las Vegasu. Bez navodnjavanja, kopanja kanala i rudnika, na neplodnom i negostoprimljivom pustinjskom tlu stvoren je pravi Eldorado! Mora se priznati, vrlo umešan način da se iskoristi pustinja. I sasvim američki.

U tom čudnom gradu danju se spava, odmara, dolazi, odlazi, a noću se bdi, kocka, zabavlja, provodi, ide u Frimonstrit. Sve je otvoreno punih 24 časa, iako u toku dana nastupi neka vrsta zatišja. Život, bar gostiju, odvija se pretežno u hotelima-kockarnicama u kojima je moguće da se dobije sve što klijentu zatreba, tako da ovaj tu može ostati danima, nedeljama, sve dok je dovoljno dobio ili izgubio. S obzirom na udobnost, sobe nisu relativno skupe, verovatno zbog toga da bi se gosti zadržali što duže.

Veče u Las Vegasu počinje prilično rano, kako bi noć mogla da što više traje. Prvo se obično izvodi neki zabavni program kome prethodi večera čija je cena uračunata u cenu ulaznice. Večera se služi u istoj dvorani, tako da spektakl počinje mahom pri kraju obeda, ili dok ovaj još traje.

Predstava (show) obično ima glavnu atrakciju, većinom neku čuvenu zvezdu music hall-a, koja je naravno zvanica hotela; i još jedan razlog da dođu gosti. Tih dana u našem hotelu glavna atrakcija bila je Ela Ficdžerald. Iako već u godinama, čuvena crnkinja, koju spiker najavljuje kao «najslavniju pevačicu na svetu», može još i te kako da oduševi slušaoce. Zamašna, krupna, glomazna, ali spretnih i otmenih pokreta, odevena u neku vrstu tanke skoro plave tunike, sa velikom svilenom maramom koja joj služi kao lepeza, Ela setno, zaljubljeno, čežnjivo izvija, ali glasom odlučnim, rešenim, koji će se ubrzo pretvoriti u snažan izliv strasti, krik, jecaj:

The object of my affection
Can change my complexion,
From white to rosy red
Every time he holds my hand
And tells me that he’s mine
…….

Što otprilike znači: predmet moje ljubavi može da promeni boju lica moga, od bele do kao ruža crvene, svaki put kad me on za ruku drži i kaže mi da je moj…

Orgija je na vrhuncu. Ela je zaćutala, reklo bi se suzama zagušena, orkestar se naglo smirio, ali sada dvorana trešti od aplauza, uzvika, među kojima razaznajete uobičajeno bis i bravo. Ela predahnjuje, smeši se, neprimetno briše lice (ali ne uplakano, nego oznojeno), onom svilenom maramom, duboko se klanja i zahvaljuje: Thank you, ladies and gentleman! Thank you! Thank you very much! To opet izaziva novi urnebes, a Elu izvodi ponovo na pozornicu da još nešto otpeva za ljubav publike.

Kad izađete iz hotela, primetićete da je noć već odavno pala, ali da se, suprotno vašem očekivanju, jara nije smanjila. Kao da je sunce i po zalasku nastavilo da žeže. Tim bolje, ako nađete neki taksi sa hladnjakom koji će vas provesti gradom između velikih osvetljenih zdanja sa najraznolikijom arhitekturom, počev od pagoda i arapskog stila pa do Korbizijea. To su većinom hoteli-kockarnice za koje vas reklama uverava da je svaki od njih najluksuzniji, najudobniji, sa najuzbudljivijim i najzanosnijim predstavama na svetu. Superlativi, koji su veoma rasprostranjeni u Sjedinjenim Državama, ovde se već nimalo ne štede. Taksista će vam uz put pokazati jedno skromno, neosvetljeno i neupadljivo zdanje, kao što i dolikuje hramu, jer to je čuvena mala crkva u kojoj se žene i udaju filmske zvezde, « The Wedding Place of the Stars. »

Zatim idete u Frimonstrit za koju takođe kažu, ali ovog puta bez imalo preterivanja, da je najblistavija ulica sveta. Najblistavija i najraskošnija. Ulica-dragulj, ulica-vatromet u kojoj svetlost teče potocima, vrca u hiljadama mlazeva, ili ocrtava najraznovrsnije likove na ponoćnom pustinjskom nebu. Tu je sve u punom jeku – noćni lokali, bôites de nuit, kockarnice, radnje, barovi, bioskopi, pozorišta, svakojake predstave, džez, igra, svirka, vriska… Las Vegas piruje.

Sutradan, udaljujući se od Las Vegasa, pomislio sam, sasvim čedno i nehotimice, na Sodomu i Gomoru. Tim pre što sam se setio da se u Nevadi nalaze atomska vojna postrojenja i da se tu već godinama vrše nuklearne probe. Opasna blizina. Ali koje je mesto danas na svetu pošteđeno te opasne blizine?

No, ako je sudbina Sodome i Gomore, koje su takođe bile proplanci zadovoljstva i uživanja u pustinji, da budu razorene, onda bi to moglo da zadesi jednog dana i ovu Sodomu i Gomoru našeg doba. Ne zato što bi se na grad ostrvila nemilosna Gospodnja ruka zbog njegovih tobožnjih grehova, nego zbog nespretnog rukovanja ognjem, munjama i gromovima koji se danas nalaze u čovekovoj ruci. Prometej je ukrao vatru bogovima da bi je dao ljudima, ali je, nažalost, prerano nestao da bi ih naučio da se njome razumno služe.

U zidinama večnosti

Možda ne bih išao u Las Vegas – mada to nije mesto koje treba zaobilaziti, uprkos mojoj asocijaciji na velika biblijska bludilišta – da me tuda nije naveo put u Veliki Kanjon. Ali pre no što stignemo u te klance vremena, osvrnimo se na malo geografije i geologije.

Od izvora u Stenovitim planinama pa do uvora u Kalifornijski zaliv, Kolorado River (Crvena reka) teče na dužini od oko 2330 km. Prvo od severoistoka ka jugozapadu, a zatim, na putu kroz severnu Arizonu, od istoka ka zapadu, da bi posle Jezera Mid (koje snabdeva Las Vegas vodom), okrenuo od severa na jug. Upravo na tom delu toka kroz severnu Arizonu, nalazi se Veliki Kanjon. On se ukupno proteže na nekih 350 km, od kojih je 169 proglašeno za nacionalni park, a 64 za prirodni nacionalni spomenik. Taj poslednji deo je najimpresivniji. Njegova širina iznosi 29 km, a dubina 1600 metara. Kanjon je otkrio 1540 godine, španski konkvistador Lopez de Kardenas, predvođen Indijancima Hopi.

Zacelo da nema mesta na Zemlji koje bi rečitije svedočilo o povesti naše planete, o kataklizmima, poremećajima, menama kroz koje je prošla, pre nego što je dobila današnji konačan (ili privremen) oblik. U zidovima Velikog Kanjona upisani su takođe tragovi života od praiskonskih algi, preko pretpotopskih nemani, pa sve do složenijih i savremenijih bića.

U bogodavna vremena, prema geolozima pre nekih 10 miliona godina, Kolorado je na mestu gde danas skreće na zapad, skretao na istok i uvirao u Meksički zaliv, na jugoistočnoj strani kontinenta, umesto na jugozapadnoj gde se sada uliva. Kakve su sile odvrnule reku na drugu stranu sveta? Taloženja same reke, tektonski poremećaji, spuštanje i uzdizanje planina i visoravni.

Po promeni svoga toka, Kolorado je počeo da dubi Veliki Kanjon, čija se starost procenjuje na 7 do 9 miliona godina. Potpomognuta drugim prirodnim silama, suncem, mrazevima, kišama, snegovima, vulkanima, svojim pritokama, reka je kopala novo korito i tražila svoj novi put. Ali u tom traganju za novim obalama, ona je, pri nailasku na razne prepreke, krivudala, vraćala se natrag, kretala nekom od svojih pritoka, pa opet okretala svojim prvobitnim pravcem. Kad bi joj vulkanska lava ili otpornije stene preprečile put, uvlačila bi se u najmanje pukotine, proširivala ih, ronila, odnosila. Stoleća su proticala kao dnevi, dok je nastajao taj neverovatni haos klisura, klanaca, gudura, okuka, ždrela u koja se danas grana Veliki Kanjon.

Usecajući zemljinu koru, reka se spuštala od mlađih slojeva ka starijima, tako da je na kraju naišla na stenje staro oko dve milijarde godina. To stenje je predstavljalo osnove velikih planina koje su se, u ta vremena, dizale u nebo više nego današnji Himalaji. Istovremeno, Kolorado je, nailazeći na tvrđe slojeve, ustaljivao svoj tok i sužavao svoje korito. Veliki Kanjon svedoči, dakle, o jednoj vremenskoj razdaljini mnogo dužoj nego što je njegova sopstvena istorija. Tu razdaljinu od 2 milijarde godina, naučnici su podelili na pet velikih doba.

1. Rano prekambrijsko doba koje se svršava pre milijardu i 200 miliona godina.
2. Pozno prekambrijsko doba koje se svršava pre 600 miliona godina, što znači da je celo prekambrijsko doba trajalo oko milijardu i 400 miliona godina.
3. Paleozoik koji se svršava pre 230 miliona godina.
4. Mezozoik koji se svršava pre 65 miliona godina.
5. Senozoik koji tada počinje i još danas traje.

Da bi učinio pristupačnim i pojmljivim te brojke, koje zgranjuju maštu ili joj ništa ne govore, kao i da bi doveo u vezu s njima nastanak života i čoveka, američki prirodnjak Meril Dil duhovito je sažeo celo to beskrajno vreme u 24 sata jednog ljudskog dana:

«Posmatrajmo čovekovo vreme naspram zavese od dve milijarde godina zemljine istorije upisane u stenju Velikog Kanjona. Da bi poređenje učinili shvatljivijim, zbijamo te 2 milijarde godina u 24 sata dana koji počinje u ponoć. Čovek tu još nije na doručku idućeg jutra; stene Prvog doba tek su u oblikovanju. Za vreme ručka počinje Drugo doba; nastaju prvobitne vodene biljke, zvane alge, ali čoveka još nema. Oko večere Treće doba je na pomolu i mora obiluju organizmima, ali kopnene biljke i životinje još nisu nastale. Kako večernji sati prolaze, pokolenja vodozemaca, gmizavaca, borova i paprati žive i umiru, najzad dinosaurusi iščezavaju, dok se pojavljuju ptice i sisari. Kopanje Velikog Kanjona počinje 7 minuta i 10 sekundi pre ponoći. Ali iskonski čovek stupa na pozornicu tek pre milion godina, po svemu sudeći na tlu afričkog kontinenta, dakle samo 43 sekunde pre ponoći, u poslednjem minutu našeg dana od 24 časa! Ostavimo po strani spor oko toga kad i gde se tačno pojavio prvi čovek, kao i pitanje njegovih kasnijih seoba, i uzmimo u obzir jedino njegovu pisanu istoriju koja se proteže na poslednjih pet hiljada godina. Taj razmak predstavlja samo jedan peti deo poslednje sekunde od ukupna 24 časa, puna događaja. Na kraju krajeva, čovek zbilja nije tako davnašnji!»

Ali zemlja jeste! Za smrtnika koji jedva napuni stotinak godina, ako ga pre toga ne umore bolesti, nepogode, ili njegova sabraća smrtnici, reći 2 milijarde godina, ili 10 miliona godina, isto je što i reći večnost. I kako da se čovek ne seti, u tim zidinama večnosti, velikih Njegoševih reči:

«Vreme zemno a sudbina ljudska
Dva obraza najviše ludosti«!

Dan je naginjao kraju. Senke su se odbijale od hiljada crvenih litica. Provalije, gudure, klanci, stenje, predgorja, zamicali su jedni u druge. Taj nedogledni lavirint postajao je sve zamršeniji i tajanstveniji. Dole u dubinama, Kolorado je nevidljivo hučao, nastavljajući svoje iskonsko kopanje. Senke su se zbližavale, postajalo je svežije. Zapadna nebesa kitili su purpur i zlato.

Gavran smrknutih krila, čiji je govor isti u svim podnebljima, uzalud je pokušao da pomuti tu čaroliju što je kanjon priređuje svake večeri zadivljenim ljudskim očima, makar koliko im bilo suđeno da se kratko dive.

Besmrtno drveće

Daleki Zapad obiluje zaista pravim čudesima. Pustinje, planine pod večitim snegom i ledom, plodne doline, slana jezera, usahle reke, kanjoni, tek ugašeni vulkani skamenjene šume, gorostasno drveće… Sve to odvodi misao na daleka preadamska vremena.

Prema prirodnjacima, na koje se još jednom pozivamo, nekada su celu severnu hemisferu, od Kanade, preko Skandinavije, pa do krajnjih granica Sibira, prekrivale džinovske četinarske šume. Nailaskom ledenog doba, one su nestale. Jedini njihovi današnji potomci bili bi gorostasni četinari koji rastu u severnoj i istočnoj Kaliforniji. Botaničari su ih nazvali sekvoja, po imenu jednog indijanskog plemena rase Čeroki. A zbog crvenkaste boje njihova drveta, prvi španski istraživači, pre dvesta godina, dali su im ime palo colorado, crveno drvo, što im je ostalo na engleskom: redwood.

Sekvoje istočne Kalifornije, prekrivaju u Sijera Nevadi prostor od blizu 400 km². Zbog ogromne veličine njihovih stabala, čija se zapremina pri dnu kreće od 10 do 15 metara, ove sekvoje nazvane su gigantskim (sequoia gigantea). Njihova starost je 3 do 4 hiljade godina. Razlog tako duboke starosti jeste izuzetna otpornost prema vatri, insektima, trulenju. Snabdevši ih velikom količinom smole te lakim razmnožavanjem, priroda se postarala da ovo drveće učini mnogovečnim.

Sekvoje koje rastu u severnoj Kaliforniji (sequoia sempervirens – večito zelena), imaju većinu odlika onih iz Sijera Madre, ali se nešto i razlikuju. Njihove četine su izrazitije, oštrije. Razmnožavaju se ne samo iz semena, nego i podmlađivanjem. Njihova stabla su tanja, ali sežu do 110 ili 120 metara visine. Njihova starost se kreće do 2 do 3 hiljade godina. Dok je drvo gigantske sekvoje neupotrebljivo, zbog svoje prevelike ćepkosti, dotle drvo večito zelene sekvoje služi kao odličan građevinski materijal. Zamišljam da se od tih gordih stabala prave katarke brodova koji plove po obližnjem okeanu.

Carstvo večito zelenih sekvoja proteže se, s manjim prekidima, na oko 7010 km², duž obale Pacifika. Od zaliva Montore, pa sve do južnih predela Oregona, gde u stvari opet počinju beskrajne kanadske šume jela i borova. Desno na istoku od tog pojasa širokog blizu 70 km, ostaju požutela brda, planine, ispresecane plodnim dolinama i rančevima u njima. Levo, na zapadu je okean prema kome se planinske strane spuštaju dosta blago, ali sama obala je pretežno vrletna, okomita sa predgorjima, hridinama na kojima se primećuju jata popadalih ptica. Na žalovima se takođe ponekad vide, kao razbacane koščurine pretpotopskih životinja, stotine ogolelih stabala koja su vetrovi polomili i poizvaljivali, a bujice dovaljale iz okolnih brda. Na obali se čudno smenjuju sunce i magla: najednom, usred leta zaronite u jesenju maglu kroz koju se jedva naziru hridi i uzburkani okean. Pa opet sunce, pa opet magla.

Međutim unutra, nešto dalje od okeana, po bregovima, brdima i uvalama, nalik na džinovske jele, dižu se veličanstvene sekvoje u slavlju sunca i zelenila. Otprilike negde na sredini Crvenih šuma, u takozvanoj Aveniji gorostasa (Avenue of the Giants), ta lepota i veličanstvenost poprimaju vidove čudesnih hramova, katedrala sazdanih od ogromnog drveća, združenog na stotine, na hiljade, kao da bi se oduprlo nasrtaju vekova. Tu caruje neka pobožna tišina, samo pokatkad prekidana usamljenim ptičjim letom ili kliktanjem.

S vremena na vreme proplanci, pa opet krda džinova. No, ma koliko ta stabla bila visoka, ma koliko naporno svetlost prodirala kroz njihove zelene svodove, tu se čovek ne oseća ni sitnim ni malenim, ni zatočenim ni samotnim, kao među kulama Novog Vavilona. A ni grešnim, ostrvljenim, prokletim, kao u hramovima podignutim za molitvu, iskupljenje i pokajanje.

Među tim ponositim drvećem čoveka ispuni sveopšte saosećanje prema svemu što je prohujalo. Jer ono je nicalo i raslo još dok je Prometej izdisao na Kavkazu, a Hrist na Golgoti, dok su carstva nastajala i nestajala od Cezara do Napoleona, dok je prognanik Dante preturao po ljudskom i božjem paklu, dok su Kepler i Njutn razjašnjavali svemir i čitali u zvezde, dok je Kolombo plovio u susret Novom Svetu, po pustom okeanu bez ostrvlja ni brodovlja… U tim prastarim gorama zadivljenog posmatrača pohodi Istorija. Ali ga u isti mah obuzima neka dublja gordost, nežnost i nadanje, jer mu ništa drugo ne dočarava vidnije varku besmrtnosti. On zna da je sudbina svih živih stvorenja, kao i njegova sopstvena, da kratko traju i nepovratno prođu. A gle, ovo drveće je odolelo prolaznosti! Bar onoliko koliko nam je dato da tu prolaznost sagledamo u granicama naše ljudske povesti.

Besmrtnost ovde izgleda stvarna, suštastvena. Ne samo pusta želja, sanja, nego java. Sekvoje moćno žive! One se i dan danas, uprkos vekovima i vetrovima, gordo uspravljaju ka plavim nebesima, kroz njih struje iskonski životodavni sokovi, dok grane snevaju, ili se sećaju, a četine se zlate i miluju sa štedrim suncem u dubokom kalifornijskom popodnevu.

Objavljeno u nastavcima u nedeljniku NIN od 22.12.1968., 29.12.1968. i 5.1.1969.

Izvor: Stanje stvari