Komnen Bećirović: Poslanica ruskoj braći

Šta je Komnen Bećirović, pre dvadeset godina, pisao o zlim namerama i zaveri Zapada protiv Rusije.

Uzajamno saosećanje sa braćom u nevolji – Crnogorci kao velikosrbi i velikorusi

Braćo,

Pratio sam, kao većina mojih sunarodnika, prvo sa strepnjom i nadom, zatim sa tugom i bolom u duši burne događaje koji su se, krajem septembra i početkom oktobra, odigrali u Moskvi, i koji su tako snažno potresli Rusiju i svet.

Kako se, posle jedne takve oluje, ne oglasiti, kako vam u nevolji, ma koliko bile skromne naše snage, ne pomoći? Utoliko pre što ste vi u Parlamentu i među inteligencijom Rusije, bili jedini koji ste nam, dok je opšte zlo besnelo na nas, u pomoć pritekli, u našu odbranu glas digli, okrećući nam se u trenutku kad su se od nas, kao od kužnih, svi odvraćali, dolazeći nam, a neki sa mačem u ruci, kad su svi od nas bežali.

Moguće je da ću, pišući vam, u veliku nemilost pasti, ali ionako predstavnik zvanične Rusije u Savetu bezbednosti za koji indijski politikolog Radžu Tomas veli da je postao Politbiro Amerike, redovno protiv nas glasa, o vapaje se srpskog naroda oglušuje, a volju i želje njegovih dušmana uslišuje!

I dok se tako Srbiji, koja je već hiljadu godina verna sestra Rusije u Gospodu, stežu lanci, dotle se izlazi u susret jednoj Hrvatskoj koja se otvoreno hvali, doduše i nema čime drugim, kako su njene hrabre ustaše uzele učešća u pustošenjima Hitlerove soldateske u Drugom svetskom ratu po Rusiji!

Vi ste, braćo, dok se odvijalo takvo ruglo na Ist Riveru, vašim zauzimanjem za srpski narod, vašim pozivima da mu se skinu zlikovačke nametnute mu sankcije, kao i vašim istinitim prikazivanjem jugoslovenskih zbivanja, spasavali savest i čast Rusije i čovečanstva na Moskovi. A nama ste pomogli da ne očajamo i ne izgubimo veru u sebe i u Rusiju!

Stoga nastavljamo nas dijalog preko ponora koji se ukazao, preko grobova koji su se otvorili, kroz tamničke zidove kojima ste od sveta odvojeni, kroz galamu koja se na vas do neba digla. Uostalom, nemoguće je Srbima, pogotovo onima iz Crne Gore koja je zahvaljujući Rusiji vekovima bila ognjište slobode porobljenih pravoslavnih hrišćana na Balkanu, ne baviti se i ne saosećati duboko sa onim što se dešava u Rusiji. Kao što su najveći Velikosrbi, Crnogorci su besumnje najveći Velikorusi na svetu. Čak i u njenim zabludama, oni su Rusiji verni ostajali i zato stradali. A kad se Rusija na njih ljutila, oni su to uzimali kao kad majka kara svoju decu. K tome veliki deo mog bratstva Trebješana odselio se, pre skoro dva stoleća u Rusiju, nastanivši se u Hersonskoj oblasti gde su, kao odvažni ratnici i branioci Pravoslavlja, dobili imanja i plemstvo od imperatora Aleksandra I. Drugi su, među kojima moji preci, nastavili da u svojim gorama sanjaju o Rusiji.

Rastavnjenu Rusiju sastaviti, oslabljenu Rusiju osnažiti, gladnu Rusiju nahraniti, poniženu Rusiju uspraviti…

No, ostavljajući to za drugi put, vratimo se sada našoj i vašoj muci. Vašim zadivljujućim otporom bezakonju, pokušali ste da Rusiju otrgnete od haosa, bede i poniženja u koje su je uvalili njeni upravljači! Hteli ste da rastavljenu Rusiju sastavite, da oslabljenu Rusiju osnažite, da gladnu Rusiju nahranite, da Rusiju bačenu na kolena, dignete na noge, da Rusiji nadu, dostojanstvo, moć i slavu povratite!

Takav ispolinski poduhvat ne ide bez žrtava pa se, na nesreću, krv prolila i brojne žrtve pale po ulicama Moskve. Vatrom iz tenkovskih topova, zapaljena je zgrada Parlamenta Rusije da bi potom usledila hapšenja, zabrana raznih stranaka i njihovih glasila, kao i druge vrste nasilja. Zabranjen je Front Nacionalnog Spasa u trenutku kad je najpotrebniji i kad ga je trebalo razviti proširiti! Zabranjena je Pravda kad je, najzad, postala glasilo pravde ! Zabranjena je Sovjetskaja Rosija kad je od nje ostalo sovjetsko samo ime ! Zabranjen je Dan tek pošto se, posle duge noći, digao nad Rusijom! Konačno mesec oktobar ostaje koban po Rusiju ! Ipak se nadati da topovski pucnji ispaljeni 4 oktobra 1993 na Parlamenat Rusije, neće zapečatiti njenu sudbinu.

Nadati se da neće zapečatiti njenu sudbinu poput onih hitaca ispaljenih pre sedamdeset šest godina, u noći između 25 i 26 oktobra 1917, sa krstarice Aurora na Zimski dvorac. I da demokratska diktatura Jeljcina neće potrajati koliko proleterska diktatura Lenjina i njegovih nastavljača.

Rusija je odveć dugo bila svetska žrtva komunizma da bi, tek što se od njega oslobodila, postala svetskom žrtvom demokratije. Plodovi demokratije u Rusiji i u drugim istočno-evropskim zemljama su tako gorki da ogromna većina ljudi tamo, pretvorena, uvođenjem slobodnog tržišta, u gladni poniženi proletarijat, već žali za komunizmom koji je, ma koliko mrzak bio, obezbeđivao svima minimum pristojnog i normalnog života.

Varvarsko naličje civilizacije, a tiransko demokratije

Jesmo li na pragu nove revolucije na evropskom kontinentu, koja ovoga puta ne bi bila delo šačice reformatora?..

Onih reformatora ostrvljenih na usrećivanju čovečanstva, već eksplozija stvarne bede čitavih naroda, siročadi komunizma, kojim treba dodati sve veće mase onih što ih na Zapadu tehnologija i žeđ za profitom pretvaraju u siromahe ?

Demokratija zadaje brigu čak i na Zapadu gde počiva na črvrstim istorijskim, ekonomskim i pravnim osnovama, a nekmoli na Istoku gde tih osnova nema. Na Istoku demokratija je Pandorina kutija iz koje izlaze beda, haos, divlje bogaćenje, blud, zločin, građanski rat, zla koja uveliko haraju bivšim socijalističkim zemljama, posebno onim koje su bile u sastavu Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Umesto u očekivanu blagodet, demokratija se u tim zemljama prometnula u pravo prokletstvo. Da, nesrećnih li naroda, pošto su tako dugo proveli čekajući raj komunizma, sada moraju da iskuse pakao demokratije !

Stvar sa demokratijom se kod nas i kod vas utoliko više pogoršala što je Zapad došao u iskušenje da se posluži demokratijom i ljudskim pravima kao sredstvom pritiska, ucene, pretnje i razdora radi ostvarenja svojih političkih, ekonomskih i drugih ciljeva u zemljama koje je komunizam ostavio u stanju opšte slabosti.

Tako je, voljom Nemačke i Vatikana koji su oduvek imali svoje pretenzije na Jugoslaviju, ova država od strane Zapada razbijena, njeni narodi gurnuti u ponor građanskog rata, na njenim ruševinama nikla prva neofašistička, kao i prva islamistička država, Tuđmanova Hrvatska i Izetbegovićeva Bosna.

Ove dve čudovišne antisrpske tvorevine su odmah primljene u Ujedinjene nacijepred čijim je vratima Kina, jedna od najvećih i najstarijih država sveta, čekala četvrt veka. U isti mah su Srbi, koji su ustali na to zlo i koji su u dva svetska rata položili milione života u temelje svetske organizacije, iz ove isterani, za agresore proglašeni, u međunarodni geto stavljeni, na sramni stub prikovani, do uništenja dovedeni !

A da bi se za to uništenje imalo razrešenje, skoro sva elita Zapada sa blagoslovom i aktivnim učešćem pape Vojtile, uključila se u satanizaciju Srba, besprimernu u istoriju sveta ! Kao da se jedva čekalo na žrtvu! Čak je i bivši sapatnik Srba iz nacističkih logora, jevrejsko-američki pisac i nosilac Nobelove nagrade za mir, Eli Vizel, stao da poziva Klintona na rat protiv Srba! Najednom se otvorio ponor, otkrivši varvarsko naličje civilizacije, a tiransko demokratije!

Da bi doveo do propasti Srbe i Ruse, Zapad ovekovečuje komunističke crne tekovine!

Kao što je, u ime demokratije, razbijena Jugoslavije, tako je iz sličnih pobuda, rasturena najveća država koja je ikad na zemlji postojala, Sovjetski Savez, kako su boljševici nazvali rusko carstvo, dokopavši ga se i podelivši ga na republike, ali ipak u okviru jedne državne celine. Međutim, nakon raspada te države, požurilo se sa priznavanjem sovjetskih republika kao nezavisnih država, radi slabljenja Rusije, kao što se pohitalo sa priznavanjem Brozovih satrapija, napravljenih po boljševičkom modelu, radi slabljenja Srbije!

U stvari, Zapad se toliko trudi da ozakoni Titove bezakone granice unutar Jugoslavije kako bi se što jače pritvrdile slične Lenjinove i Staljinove granice unutar Rusije. Došlo se dotle da se danas Rusiji osporava pravo na njenu kolevku Ukrajinu, kao što se odriče Srbiji pravo na Kosovo, njeno Kijevo! Još se Srbiji, da bi se ovekovečili ostaci albanske okupacije Kosova pod Turcima, italijansko-nemačkim fašistima i titoistima, preti ratom ako «aneksira» Kosovo, iako je on već hiljadu godina deo Srbije, kao što o tome, između ostalog, svedoče brojne srpske crkve i manastiri na kosovskoj zemlji!

Kad su u pitanju Srbi i Rusi, besmislu zaista nema kraja! Dok se, na primer, radilo punom parom na ujedinjenju Zapadne Evrope i potpisivanju Mastrihtskog ugovora, žestoko se pristupilo razjedinjenju Jugoslavije, da bi isti proces bio pozdravljen i potpomognut u Sovjetskom Savezu! Kao da u trenutku kad vekovima suprotstavljene Nemačka, Francuska, Engleska, Španija, treba da se udruže, Rusija, Ukrajina i Belorusija, koje su oduvek bile zajedno, treba da se razdruže! Naravno, sve radi prava naroda na samoopredelenje i procvata demokratije! Vekovni srpski neprijatelji, Albanci, Mađari, Hrvati i bosanski muslimani postali su prava mezimčad Zapada, iako su u dva svetska rata svi oni bili protiv Zapada!

Urliče se na srpski teror nad Šiptarima na Kosovu, ali se saučesnički ćuti o teroru nad Rusima u baltičkim zemljama, posebno u Letoniji gde je taj teror najjači! Po istoj logici, desetak miliona Meksikanaca, Kubanaca i Portorikanaca može da živi u okrilju Amerike, ali dva-tri miliona Letonaca i Estonaca ne može da živi u okrilju Rusije. Naravno zato da Rusija ne bi imala potreban izlaz na Baltik, kao što ga, gubitkom Krima, nema ni na Crno More, već joj se ostavlja samo Ledeni okean.

Utisak je da se jedva čeka na raspad same Rusije i njeno svođenje na Moskovsko vojvodstvo, kao što se hoće i na tome uporno radi, svođenje Srbije na Beogradski pašaluk! Takođe je zanimljivo da se ruski i srpski patrioti tretiraju uglavnom kao nacionalisti, kad nisu tradicionalisti, komunisti, fašisti, ekstremisti i tome slično, kako što ste upravo vi, braćo, bili nazivani u kampanji što je besnela na vas u zapadnim medijima tokom moskovskih događaja, a na kojoj bi pozavideo i sam Gebels.

Sve u svemu bojati se da, kao što su nekad Uljanovi i Bronštajni, u ime srećne budućnosti čovečanstva, privodili Rusiju na žrtvu tuđem proroku Marksu – koga Rusija ne prestaje da ispašta, jer ne posluša svoga proroka Dostojevskog – tako i sada, u ime demokratije, Burbulisi i Gajdari, Kozirevi i Čubajsi privode Rusiju na žrtvu Velikom Inkvizitoru koji na taj trenutak čeka već hiljadu godina. U jednoj ruci, kao ostiju, drži hamburger kojim treba da se nahrane, a u drugoj mešinu koka-kole kojom treba da se napoje, umesto pričešća hlebom tela i vinom krvi Gospodnje, deca Rusije.

Iskušenje kao ono za umornog u pustinji, koji se, da bi utolio žeđ i glad, baca na prvu mlakvinu i crkotinu, nesvestan da u sebi ima dovoljno snage da dopre do oaze gde ga čeka neiscrpni izvor žive vode, voća i zdrave hrane, kao što je taj izvor, uz onaj duhovni, neiscrpan u dubinama Rusije.

Rusija pod Jeljcinjom pada u ruke mafije i tone u živi pesak demokratije

Zato je danas Rusiji, više od demokratije, više od svega, potrebno poslanje, novo Jevađelje koje bi, crpeći na večnim ruskim i opštečovečanskim vrelima, napojilo i nahranilo Rusiju na izlasku iz višedecenijske pustinje marksizma. Nadali smo se sa mnogima od vas, braćo, da će Učitelj iz Vermonta pohitati sa tim poslanjem u pomoć stradalnici Rusiji, ali, na žalost, Učitelj je zatrajao u Vermontu gde svoje «uzlove» zavezuje, dok se uzao oko vrata Rusije steže, dok od Rusije, kao u kakvoj kosmičkoj kataklizmi, svetovi otpadaju, dok Rusija pada u ruke mafije i tone u živi pesak demokratije, dok Rusiju oblaci grabljivica pokrivaju, dok se na vratima Rusije aveti fašizma pomaljaju, dok na Rusiju moderni Tatari alakaju i njena prostranstva merkaju, dok se Rusiji, da se navodno u njoj komunizam dotuče, teški udarci zadaju, kao što se to nekad činilo da se u njoj carizam ubije! Još nas je krajnje zbunilo kako je Soljženicin mogao da u ovom sudbonosnom trenutku po Rusiju, udruži svoj veliki glas, ili je to tako ispalo, sa glasom onih koji, na najmanji trzaj ruskog ispolina da se uspravi, urliču o imperijalnim ambicijama Rusije, otvoreno igrajući na antirsuku kartu Ukrajine, dok se senka Nato-a nadvija nad Balkanom, nad Srednjom i Istočnom Evropom!Ipak, nema sumnje da će veliki svedok velikog stradanja Rusije i prorok njenog povratka samoj sebi, srediti svoje odnose sa Rusijom, ali zasad je Vermont odveć daleko od Rusije da bi mogao biti njena nova Jasna Poljana.

Nije potrebno biti genije pa shvatiti da je svetska pohlepa, kao gladna aždaja, zinula na Rusiju. I da hoće da se za nekoliko godina pomoću demokratije, postigne ono što se vekovima nije moglo postići pomoću silnih vojski Tevtonskih vitezova i Osmanlija, Napoleona i Hitlera, pa čak ni pomoću boljševika: slomiti Rusiju! Prilika je idealna, iskušenje veliko! Zašto bi se, inače, neprijatelji Rusije toliko bavili i brinuli uspostavljanjem demokratije u Rusiji? Zašto se sinovi Rusije, koja je na sebi ponela najvišu teret dva totalitarna zla našeg veka, fašizma i komunizma, stavljaju na sramni stub ovih zala?! Najzad, zašto se ono što predstavlja bezakonje, ruglo i zločin na Zapadu, kao vladavina ukazima, pretvaranje parlamenta jedne države u tamnicu za poslanike, zatim u grobnicu i buktinju, podržava, pozdravlja i slavi od strane samog Zapada, kao podvig, a Jeljcin koji to izvodi i koji je osedeo u službi komunizmu, kao heroj demokratije u Rusiji?!

Gospode, spasi Rusiju od takve demokratije!

Zapad duva u mehove apokalipse!

Davši totalnu podršku Jeljcinu za slamanje opozicije i uspostavljanje samovlašća u Rusiji, zapadni mediji i političari su doprineli da se u toj zemlji poseje seme razdora i građanskog rata koji bi, ukoliko bi se, ne daj Bože, rasplamsao, mogao imati najstrašnije posledice po Rusiju i po čovečanstvo. Jer krajnje je bezumlje da se, u cilju njenog slabljenja, potkopava Rusija koja predstavlja jedan od stubova na kojima počiva svet: ako se taj stub sruši, svet se ruši. Treba samo zamisliti šta bi značio građanski rat u zemlji na čijoj se teritoriji nalaze desetine hiljada nuklearnih bombi, kao i mnoštvo nuklearnih centrala i hemijskih fabrika koje se sve skupa sa teškom mukom održavaju, pa shvatiti razmere mogućeg užasa. Bojati se da je Zapad, mešajući se u moskovske događaje, duvao u mehove apokalipse.

Nimalo na dobro ne sluti avetinjski prizor džinovskog belog zdanja Parlamenta Rusije kako gori u noći te ranjena i delom pocrnela mu fasada 5 oktobra ujutro, kao omotana ogromnim crnim velom za koji se nadati da neće biti crni veo slobodi Rusije. Prizor od koga su uzdrhtali i sami ruski neprijatelji, saučesnici u zločinu, koji su pohitali da, kao čestitke, upute njegovim paliteljima i pokrov Parlamentu, kako svet pred tim prizorom ne bi obuzimao sveti užas. Ali kako sakriti crni nepomični oblak iznad Moskve, koji se već nastanio i lebdi u memoriji čovečanstva, kao atomski oblak iznad Hirošime? A moram vam priznati, braćo, da mi se, valjda zbog predstave o veličanstvu Rusije u mojoj psihi Crnogorca, danima nametala slika belih vrhova Himalaja, najednom opaljenih nekom nebeskom vatrom.

Za jedan takav greh treba pred Rusijom na kolena pasti i oproštaj od nje tražiti, umesto u nasilju istrajavati i novim zlom već počinjeno hraniti, jer zlo je hidra nezasita. Rusija je u međusobnom razdoru skoro celo stoleće potrošila i odveć svojih sila u građanskom ratu, u gulagu, u primeni Marksovog učenja satrla, ili su one prosto očajale, da bi to moglo i smelo da se nastavi. Naprotiv, Rusija treba da sabere sve svoje moći koje su, i pored svega, ispolinske, da bi, kao u presudnim trenucuma svoje istorije, kao na Čudskom jezeru, kao na Kulikovu, na Moskvi 1812, ili na Staljingradu 1942, digla samu sebe iz ponora. Samo, očuvanjem i mudrim vrednovanjem svojih ogromnih ljudskih i materijalnih potencijala, Rusija može da bude tvorac svoje obnove, svoga preporoda i procvata.

Novi svetski poredak kao novo ropstvo

Dovoljno bi bilo da se Rusija oglasi dostojno same sebe i svoga mesta u Vaseljeni pa da, kao što na jek Isusovih truba padoše zidine jerihonske, padnu u ništa planovi njenih neprijatelja; da u nepovrat pobegnu jata grabljivica što raznose njena bogatstva, dok Rusija po cenu svoga dostojanstva, čeka na milostinju; da se Kavkaz i Pamir uzdignu u još veće bedeme rastućem i pretećem islamu; da se otvori carski put na Baltik, na Crno i, preko bratskih balkanskih zemalja, na topla mora, jer nije sudbina Rusije da bude zatvorena u studen Severa i u gluvilo diktature; da se, dok je još vremena, obuzda Nemačka koja, služeći se markom, diplomatijom i Hrvatima, pokušava da dobije ratove koje je, dva puta u ovom veku izgubila; da se deset miliona Srba oslobodi iz gulaga u koji su stavljeni jer su se prvi oduprli ropstvu koje se, pod imenom novog svetskog poretka, sprema čovečanstvu; da umukne pobesnela sveštenica zla, koja je ljudski jezik zamenila zverinjim lajanjem i zavijanjem što se iz njenih krvavih svetilišta, Bosne i Somalije, a slično se oglasila iz Moskve, razleže po planeti; da progovore savesti koje je prokletnica ućutkala, i ograše se duše u koje je laž, smutnju i mržnju, kao opaku bolest posejala; da se rodi nada svetu, kao što mu se se svakog jutra, od Rusije dan rađa i zemlju pohađa.

Možda to opet iz mene govori ruski atavizam Crnogorca, ali je sigurno da glas Rusije nije u svetu zanemeo, ne bi se danas dešavalo ovo sa svetom ni sa Rusijom. Naročito se ne bi dešavalo da Rusija sa hiljadama nuklearnih glava, gubi rat koji dobija Somalija sa tojagama i kopljima! Na ruskom njet držala se pola veka ravnoteža sveta. Izgleda da je jezik Hruščovljeve cipele jedini koji izvesni mogu da razumem.

Trojanski konj demokratije

Rusija neće ojačati, već još više oslabiti, upuštajući Srbiju i Crnu Goru, svoja vekovna uporišta u tom delu Evrope. Da se sadašnji talas zla nije slomio na Srbima, on bi već uveliko zapljuskivao granice Rusije. Neće se spasti Rusija povlađujući svojim i srpskim neprijateljima čiji je krajnji cilj slabljenje, propast i deoba Rusije pomoću, kao što smo videli, Trojanskog konja demokratije. Nije vreme za Rusiju da se uljuljkuje pesmom sirena. Gorbačov je nasukao brod Rusije, između ostalog, na podvodne hridi ekonomske pomoći Zapada.

Neka bi, braćo, krv vaših mučenika prosvetlila one koji u svojim rukama sada drže sudbinu Rusije! U tom slučaju, vaše žrtve i vaše patnje ne bi bile uzaludne.

Savest je preča i jača od svega!

Znam koliko su moje reči nedovoljne i nedorasle najviše teme koje sam se poduhvatio, Rusije, ali, kakve-takve, primite ih, osim onoga što kazuju, kao naše suze nad grobovima vaših poginulih, a voleo bih kad bi mogle biti i malo melema na rane povređenih, na duše ucveljenih.

Oprostite mi, braćo, ako sam nekog od vas u njegovim ubeđenjima uvredio, a neka oproste i oni na drugoj strani, ali sam iskreno i po savesti govorio, a savest je preča i jača od svega.