Комеморативна сједница: Милан Радовић освајао енергијом и добротом
1 min read
Милан Радовић
–Одлазак Милана Радовића представља ненадокнадив губитак за његову породицу, за нашу планинарску организацију, за колектив у којем је радио, за Црну Гору,рекао је на комеморативној сједници поводом погибије једног од најбољих црногорских планинара рекао његов пријатељ, клупски друг и предсједник Планинарског савеза Црне Горе Драган Булатовић, преносе “Вијести”.
Комеморација је одржана у препуној сали библиотеке Радосав Љумовић, у којој су се Радовићева породица, његови пријатељи из свих црногорских планинарских клубова и Завода за извршење кривичних санкција кроз сузе опростили од тог горског вука.
Булатовић је причао о Радовићевом животу, његовим успјесима, доприносу који је дао црногорском планинарству и колективу у ком је радио, али и њиховом дводеценијском пријатељству ојачаном заједничким циљевима, успонима, плановима, изазовима, опасностима, тешким тренуцима.
“Било је бескрајних радости, али и неиздрживе нервозе. Но, мени је са Миланом све било некако лакше и љепше. Лако смо се разумјели, још лакше договарали. Били смо подршка један другом и на планинарским успонима и у клупским обавезама и у обавезама у оквиру ПСЦГ. Био је заиста посебан човјек. Красила га је једноставност, непосредност и срдачност. Све оне лијепе особине које красе велике. Ходао је свијетом, поносни Пивљанин, освајао је врхове, али и људе са којима је ступао у контакт и градио нераскидива пријатељства”, рекао је Булатовић.
Говорећи о једном о најбољих црногорских алпиниста, који је настрадао 8. августа у планинском масиву Тјен Шан, на Памиру, Булатовић је казао да је Радовић у својим грудима носио велико срце, пуно храбрости, љубави и доброте:
“А такво срце тражи изазове и опасности, да би му овоземаљски живот био подношљив. Изазове и опасности тражио је у планинама. Тамо је био свој на своме. ‘Планина је мој живот’, говорио је често Милан Радовић. И заиста, на планини се родио, тамо је провео најљепше тренутке, на планини, на страшном Кхан Тенгрију смрт га је уграбила. Вијест о његовој смрти растужила је Црну Гору, растужила је цијели Балкан. Задрхтале су стијене Маглића, Биоча и Волујака, затресли су се висови Пивске планине и Маганика, од бијеса су запјенушале и Пива и Мртвица. Навикли на лаки Миланов корак чували су га свих ових година и чекали да им се врати. Није се вратио. Отишао је са ‘Небеске планине’ право у небо. За собом је оставио велика дјела и велико име, у вјечност урезано да пркоси смрти и судбину. Бескарјно смо жалосни због његовог прераног одласка, али и бескрајно поносни на његов живот, његово име, његово дјело”.
Булатовић је, дирљиво говорећи о свом пријатељу, рекао да је због свега што је учинио на Милана Радовића поносна његова породица, планинарска заједница, његов колектив и отаџбина Црна Гора “чију је славу пронио широм свијета и чију је заставу с поносом развијао на мјестма гдје се небо и земља највише примичу – на највећим свјетским врховима”.
