Коме је пчела за капом?

Пише: Емило Лабудовић

Скретање пажње са виталних друштвених проблема на оне колосијеке чији возови никад не стижу, опробана је тактика и пракса готово свих режима. Тим скоро мађионичарским триком подједнако се користе и бивше и актуелне владајуће гарнитуре. Бивше, да би прикриле своје прљаве трагове и злочине, актуелне, да би оправдале недостатак ритма, памети и смјелости да реализују обећано. Како год да се окрене, лаж и превара, замагљивање и затурање за Голеш планину, нека су врста опијата којим се друштво држи и одржава у стању латентне нирване.
Полемике око Анкетног одбора за истрагу убиства новинара и напада на њих и друге ВИП личности, покушаји да се његов рад пребаци искључиво на поље политике, свако мало потрзање већ изинђалог питања „државног удара“, питања уставног положаја Срба у Црној Гори, „сагрешења“ само пред Богом грешног Андрије Мандића, упорно се користе као изговор и оправдање, васкрсавање стародужина, откопавање давно закопних тајни и непочинстава… Све је то оруђе и оружје којима се подједнако бране или нападају одређене државне установе, појединци, развојни концепти… И што је галама већа, и што је прст којим се упире у око другог дужи, нада да ће се одређено питање апсолвирати и привести крају све је више у ритама.

За првду кажу да је спора, али је достижна. Али, није само ријеч о њеном остварењу већ се поставља питање њене сврсисходности кад закасни. Коме је онда потребна и која је њена сврха? Колико може да буде сатисфакција обесправљенима? Колико је оправдана и накнадна надокнада „претрпљење штете, душевних болова и друштве изолованости? Која је, рецимо, данас цијена свега тога страдалницима Голог отока којих скоро да више и нема међу живима? Шта може да надокнади смрт и српске жртве око Горажда које су страдале од осионости такозваних „викенд ратника“ из пљеваљске Буковице о којима овдје нико ни ријеч не смије да зуцне, док се о интерниранима из Херцег Новог труби без престанка?

Народ је одавно дефинисао неписано правило да о поштењу најгласније говоре курве, а о брзини кочничари. О промашајима актулене власти најаргументованији су бивши, они за чије власти су зачети и остали неријешени скоро сви друштвени проблеми о које се спотичу садашњи. На лоповлук и гријехе данашњих се даноноћно указује како се не би подигао тепих заборава ипод којег је гурнуто све што су бивши деценијама згртали, пљачкајући све што за небо није било свезано. С тим у вези, сјећам се непоновљивог Душка Радовића који је, још у вријеме када се „кукуријекање“ плаћало главом, рекао: „Кад лопови почну да бране оно што су стекли, неће бити љућих бораца за поштење, а против лопова“!

И за крај, подсјећам на ону чувену народну причу о томе како је један у једном друштву украо капу. Како су све биле једнаке, није се тако лако и без гријеха набјеђења могло доћи до лопова. А онда се покрадени досјети и објави како му је капа била умазана медом и како ће пчеле ројем навалити на њу. Истог часа, лопов се лати украдене капе и скиде је са главе како би провјерио зује ли већ пчеле.
Још је прохладно, па пчеле још не роје онако како знају, али господо са украденим капама не заборавите: иде љето! Чујете ли, већ зуји издалека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: