Kolumna Brane Cvetkovića koji je išao sa vojskom na Krf: Grčka deca su pevala „Tamo daleko“

Brana Cvetković (1885–1944) bio je jedan od najpoznatijih satiričara iz prve decenije dvadesetog vijeka. Isticao se i kao glumac, reditelj, pozorišni upravnik, komičar i dramski pisac. Radio je kao glumac u Narodnom pozorištu u Beogradu, gdje je ostavio neizbrisiv trag. Poznat je po svojim novinarskim publikacijama koje je objavljivao za list „Politika“, ali i druge čitane medije toga vremena. Veliki patriota, pobornik monarhije, imao je stavove nepopularne i za svoje vrijeme, a pogotovo za komunističko doba koje je potom uslijedilo. Cvetkovićevi radovi bivaju gurnuti u zapećak dolaskom komunista, kojima nije odgovarao njegov kritički osvrt na ideje bratstva i jedinstva, a on je svoju oštru kritiku o savezu južnih Slovena iznosio još pred zasnivanje Kraljevine SHS.

Cvetković je poznat i po tome što je zajedno sa srpskom vojskom, za vrijeme Velikog rata, prešao preko Albanije do Krfa. Tamo je on pisao kolumne o svakodnevnom životu srpskih vojnika. On ne govori o onome što svi već znamo, već kroz toplu priču i humor, prikazuje kako je izgledao život u tuđini. Jedan od njegovih tekstova, pod nazivom „Tamo daleko“, koji je Cvetković objavio po dolasku u Srbiju, objavljujemo u cjelosti.

Tamo daleko

Poslednjeg dana meseca decembra 1915. godine, Francuzi su okupirali Krf za srpsku vojsku. Petnaest dana docnije počelo je iskrcavanje srpskih trupa i završilo se oko polovine februara.
Pored svih krfskih specijaliteta, dobrog vina, riba, smokava, maslinki, izgleda da su najviše prodavani krfski štapovi. To su obični štapovi, sa povijenom drškom koja predstavlja konjsku glavu. Robijaška izrada. Krf ima veliki kazamat i veliku ludnicu. U kazamat se ulazi „po zasluzi“, a u ludnicu po protekciji, jer tu se doživotno sedi, ništa se ne radi, a hrana i odelo sleduje.

Krfski štapovi prodavani su ranije vrlo malo, ali sad su navalili svi Srbi na tu „uspomenu“. Svaki Srbin kupio je takav štap. Kupio sam i ja. Da li nam je izgledalo da smo doterali do prosjačkog štapa ili nam je baš bio potreban za poštaplavanje, to ne znam, ali smo svi kupovali te štapove sa konjskom glavom i natpisom „Kerkira“. Možda smo računali da nam uskoro opet predstoji put… daleki put?  „Tamo, daleko…“ Da. To je svakako bilo i zbog te pesme. Svuda čujemo nju. Vojnici u vinarnicama, u logorima, svud pevaju:
„Tamo, daleko od mora, tamo je Srbija!“ Grčka deca izučila su tu pesmu i kroz sve ulice dreče: „Tamo daleko od mora, tamo je Srbija!” I
onaj prosjak, što svira na violini, i on je izučio tu ariju. Pored dve-tri grčke igre, odsvira i „Tamo, daleko.“

„Tamo, daleko!” Da, tamo nam je sve ostalo. Tamo daleko je sve ono što smo stekli, što smo imali, što smo voleli. Izgubljeni raj.
I obuzme nas neka tuga; oči zasuze. Ne plačemo, ali suze poteku same, jer kad bi plakali, imalo bi da se plače dugo i dugo! Ali mi smo pevali. Pevali smo u odstupanju. Gladni, promrzli, iznureni, jedva mičemo kroz zavejane krševe, al’ se čuje pesma: „Austrijo, neka, neka… Tebe gorka sudba čeka!“ Pevali smo i na brodu, na morskoj pučini: „Plovi, lađo, u koj’ oćeš kraj!” Pevali smo i u logoru i svud. Kao da je svuda na teškom putu pratila slavu našeg belog, prognanog orla. Od manjerke, od metalne čuturice gradili su vodnici gusle, gudili i pevali.
,,Kakav je ovo narod!?“, čude se Grci, ,,Izgubio zemlьu, izginuo, namučio se i peva!“
Grci nisu znali onaj Zmajev stih: „A što Srbin još se drži kraj svih zala – pesma ga je očuvala…“

U polovini marta 1916. godine, već su odlazile naše trupe s Krfa na front, a 12. avgusta već se Srbi bore s Bugarima na Veterniku!
Bore se, jer „Tamo, daleko… tamo je Srbija!“
Tamo, daleko, otišli su borci, a na Krfu ostali „deponi“. Depo neraspoređenih oficira, novčani depo, neborački depo… Mali logori, divizijske oblasne komande, rekonvalescentna odeljenja, radnički bataljon, poslednja odbrana staraca…
I opet se čude pesma i šala. Jedan iz te i te pukovske okružne komande, upućuje raport svome komandantu da mu odobri da „kako svake, tako i ove godine proslavi svoju slavu treći dan Duhova“ i da mu komandant odredi mesto gde može slaviti.

„U protivnom, slaviću svoju slavu u krugu svoga šatora i svaku odgovornost skidam sa sebe, ako mi se slava pripiše u greh lumperaja!“
I slavile se slave. Pevalo se, pilo i jelo. Grci su dolazili na srpske slave, i naučili da jedu. Inače Grci vrlo malo jedu.
Dve-tri maslinke, komadić sira i salatu. To je isuviše za jednog Grka! A sad – jedu izistinski! I na svakoj slavi ori se pesma: „Tamo, daleko“. A tamo daleko, na Veterniku grme topovi, bije se krvav boj.
,,Toliko ratovasmo i ginusmo i opet jurimo u borbu“,  čudi se jedan u gasturijskome logoru.
,,E, pa takvi smo. I kad smo deca bili, nismo igrali tango, tenis i fudbal, nego hajduka i borbe s kamenicama! Takva smo ti mi nacija!“, odgovori neko. Nasmejaše se svi, pa se zatim ponova zahori: „Tamo, daleko…“