• Поглед

Колико би Срба препознало Христа?

11 година ‎ ИН4С

СПЦ је данас на истој позицији као цјелокупно српско друштво, у трагању, па је и њој потребно својеврсно преосмишљавање, сматра свјештеник Вукашин Милићевић.

Свјештеник цркве Свети Васлије Острошки и асистент на Богословском факултету је гостујући у “Кажипрсту” рекао да се то прије свега односи на друштвено дјеловање.

Улога цркве је на многим мјестима, сматра Милићевић, а једно од њих је кључно за извор цјелокупне кризе у нашем друштву, а то је проблем образовања. Како каже, у рјешавање треба да се укључе сви.

“Питајте данас дјецу зашто уче то што уче. Нисам сигуран какав би одговор био. Сигуран сам да не знају зашто иду у школу, зашто се образују. То поље образовања је мјесто где СПЦ треба да буде ангажована, заједно са свим друштвеним чиниоцима, другим вјерским заједницама, цивилним сектором. Стање у образовању је генератор проблема и ту сви треба да сарађају”, каже он.

На питање зашто црква и православље многима служе као изговор и штит за нападе на друге и другачије, Милићевић одговара:

“Управо због тога што неке ствари нису јасно раздвојене. Повезаност цркве са идентитетом културним и националним није нужно лоше, то постоји свугде у Европи, али је питање како се то тумачи. Данас није јасно шта значи бити православни хришћанин. Да ли је обавезно да сваки православни хришћанин буде Србин или да сваки Србин буде православни хришћанин? Наравно да није, то је бесмислено. Питање је да ли је уопште могуће? Није, као што није било могуће да сваки Јеврејин препозна Христа као свог месију. Препознала га је само мањина, исто колико би Срба данас препознало Христа када би поново дошао међу њих”, каже Милићевић.

Он додаје да је сигуран да би међу Србима било чак и мање оних који не би били под крстом и викали “распни га, распни”.

“Управо су то ти који највише вичу и говоре другима како да се понашају. То се види у Јеванђељима, јасно се види јасна психолошка структура личности оних које сада видимо да иду по улицама и туку оне који им се не свиђају, и оних који су тукли и пљували Христа и говорили му да је лажни месија. Христа нису распели атеисти, већ првосвештеници, првознанци, људи учени у вјери. Зашто је могуће да се људи позивају на цркву? Све то је већ виђено. Живимо континуирано промјене на нивоу парадигме друштва, па то погађа све у нашем друштву, па и однос према вјери”, каже он.

Говорећи о црквеним неслагањима у календарима, Милићевић подсјећа да ће то бити тема 2016. године на Свеправославном сабору.

“Питање односа према календару и времену у великој мјери кореспондира нашем односу према свијету. Црква када је настала није измислила свој календар, већ је календар своје епохе испунила садржијима који су је повезали са Јеванђељима. То је добар примјер кога данас треба да се придржавамо. Не би требало да прибегавамо ма колико лијепим стварима које нису реалност нашег живота, већ реалност нашег живота искористимо да га испунимо вриједностима”.

Говорећи о позицији нашег друштва и Српске православне цркве, он каже да је у Србији консензус око тога зашто друштво уопште постоји постављан на потпуно различитим нивоима пре 100 година, прије 50 година и данас и да због тога данас практично “не знамо чему нешто што се зове Србија”.

“Цркву од друштва ипак одваја постојање неког континуитета дјеловања, па такав проблем у том смислу не постоји у цркви. Међутим, оно око чега је направљена својеврсна кохезија просто не може да издржи притисак и изазове савременог свијета и савременог друштва. Ту говорим о нивоу друштвеног дјеловања цркве и ту је недвосмислено јасно да је потребно преосмишљавање. То је све јасније, што је више црква присутна у јавности у све транспарентнијем друштву уз развој медија”, каже Милићевић.

Суштински проблеми су, каже Милићевић, у осмишљавању социјалног дјеловања, а оно на вишим нивоима је мање важно.

“На парохијском ствари морају да се мењају. То је једини реални ниво. Конвецније, обзири, институционални ниво односа, све то је мање важно. Суштински је да се на овом нивоу осмишљава један приступ који ће подразумијевати јасно одређење ко смо ми припадници цркве и ко су они којима се обраћамо. Ми и ту имамо проблем”, наводи он.

Милићевић истиче да су различите ствари мјесто религије у свијету и место хришћанства у свијету, као и да “није поента у томе да сви вјерују”.

“Није поента да сви вјерују, већ да они који вјерују, вјерују толико озбиљно да њихов живот свијетли другима и буде суд њиховим животима. Не суд неког изобличења, осуде, већ да им буде неки путоказ. У Новом завјету већ имамо изражене скепсу и сумњу према томе како ће свијет прихватити Јеванђеља, служба хришћана је да буду со свијету. Поента је како вјерујемо, а не колико нас је”, каже Милићевић.

За Милићевића је велико питање и каква је модернизација цркви потребна.

“Питање је и колико се свијет мијења и каква је нама модернизација потребна. Различите су парадигме у цркви и око ње, а црква на то некада не одговара најадектватније”, каже он и додаје да највећа искушења моћи и власти нису заобишла ни цркву и да је много тога било у нескладу са оним што говори Јеванђеље.

За питања “зашто владике возе аудије и живе у изобиљу”, Милићевић каже да је то добра илустрација скретање пажње са реалног проблема.

“Мене то нису питали, већ ме питају о поступању. Ипак, људи запањујуће мало питају о тим темама, с обзиром на то колико су те ствари присутне у медијима”, каже Милићевић.

Милићевић наводи да је суштина цркве јасна и да се она садржи у спасењу свијета, служењу свијету, “био он праисторијски или постмодерни”.

Поимање тог свијета је још нешто о чему би и црква и хришћани требало да размисле.

“Црква треба да показује себе као тијело Христово, у то и цјелокупна црква вјерује. Однос према свијету је служење, а за то је потребно разумијевање и поштовање према том свијету, какав год он био, колико год парадоксалан. Хришћани немају, односно не би требало да имају, луксуз да измишљају паралелни свијет, што често чинимо, и да у њему живе тако срећни и дивни. Требало би да се суочимо са свијетом таквим какав је. Као Господ који се на Велики петак суочио са најгорим од тог света, са најгорим у човеку, са мржњом, лицемерјем, неверјем, лажном вјером, одвратним малим људским страхом. Ипак, он је знао да човјек не само да није само то, већ је нешто потпуно друго“, каже Милићевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: