Kokoškov: Ne vidim razlog da Jokić, niti bilo koji drugi igrač, ne bude motivisan za dres Srbije u olimpijskoj godini

Zaobilaznicom do ispunjenja mladalačkog sna. Usred američke trenerske odiseje duge 20 godina, jedan poziv vratio je Igora Kokoškova kući. Poziv koji svi čekaju, a samo retki dočekaju.

Novog selektora Srbije verno prati „sreća“ u trenerskoj tomboli: od zvanja prvog evropskog asistenta u koledž i NBA košarci, prvog neameričkog pomoćnog trenera sa NBA titulom i člana stručnog tima na ol-star meču, do promocije u prvog glavnog trenera NBA tima rođenog i odraslog van američkog tla. Ovakvu biografiju, prožetu senzacionalnom titulom prvaka Evrope sa Slovenijom, nije moguće ispisati srećnom rukom.

“Game changer”, odnosno čovjek koji redefiniše standarde, kao trener početnik nije maštao o američkom snu.

– Nisam imao takve pretenzije pre 20 godina – iskren je prvi asistent u „stafu“ Sakramento Kingsa. – NBA je bila tabu tema, nedodirljiv svet za igrače, posebno za trenere. Moj dolazak u NBA bio je sticaj okolnosti, donekle i sreće. Odrastao sam u Beogradu, učio od srpskih i jugoslovenskih trenera. Nacionalni tim bio nam je mnogo bliži i realniji, nešto što smo mogli da dodirnemo i gravitirali smo ka tome.

Ovako definiše razliku u doživljaju dvije bitne stanice u karijeri – NBA “ head coach“ u Finiksu i trener svog nacionalnog tima.

– Pored svih obaveza i mog posla u NBA timu, dela porodice koji živi u Americi, odluka da se na neki način trenerski vratim u Srbiju je čisto emotivne prirode. Bazira se na osjećaju da se vraćaš tamo gdje pripadaš i odakle si krenuo. NBA je posao i dio moje svakodnevice, rad sa reprezentacijom zadovoljstvo i čast.

Na izvor se vratio ploveći američkim vodama, ali i rukavcima koji su ga vodili do selektorskog posla u Gruziji i Sloveniji.

– Duže od deset godina sam u FIBA košarci, taj kontakt sa nacionalnim selekcijama bio je i način da zadržim posao u NBA. Radio sam osam godina sa gruzijskom reprezentacijom i dve sa slovenačkom, što mi je dalo mogućnost da ostanem na NBA tržištu. Sa druge strane i da budem prisutan na evropskom i, iskreno, da se takmičim sa evropskim timovima i trenerima, da učim od njih i postanem bolji. Uz dužno poštovanje prema gruzijskoj i slovenačkoj reprezentaciji, to ne može da se poredi sa ovim. Ja sam Srbin, Beograđanin, u Srbiji su moji porodični i profesionalni koreni.

Iza nacionalnog tima je neuspjeh na Svejtskom prvenstvu u Kini, ispred imperativ plasmana na Olimpijske igre u Tokiju preko kvalifikacionog turnira u Beogradu. Neko bi rekao – delikatna situacija.

– Kalkulacija nije bilo, nisam imao takav racionalan stav po pitanju šta se dešavalo do sada i koji je sledeći korak. Upućen sam u zbivanja, rezultate, ukrštali su nam se i putevi. I sa Gruzijom i sa Slovenijom igrao sam protiv Srbije. Znam da su sledeće godine Olimpijske igre, ali to nije uticalo na odluku. Preuzeo bih reprezentaciju i da se igraju samo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2021, tako je bilo i sa Slovenijom koja se tada nije kvalifikovala ni za jedno veće takmičenje. Uvijek je delikatna situacija, svima su nam poznati standardi koje su postavile generacije prethodnih decenija.

Elegantnim profesionalizmom prelazi preko odgovora na pitanje da li dalji angažman zavisi od plasmana na OI.

– Savez ima strategiju i dugogodišnji plan, ali je moj lični stav mnogo važniji od dogovora, a to je da se ostvare ambicije i zacrtani ciljevi. Postavljam ih sebi kao takmičaru i to ne dolazi iz Saveza.

Ćutanjem odobrava konstataciju da je njegov najveći uspjeh zlato sa Slovenijom na Evrobasketu 2017. U finalu je pobijedio svoju Srbiju.

– Treba biti realan. Nisam preuzeo Sloveniju znajući da ćemo za dve godine igrati u finalu Evropskog prvenstva, i to protiv Srbije. Naš nacionalni tim imao je veoma dobrog selektora, koji je u prethodnih pet-šest godina ostvario zapažene rezultate. Nisam mogao da čekam da se otvori to mesto da bih mogao da vodim svoju zemlju. Mnogo veći treneri od mene nikad nisu dobili tu šansu. Činjenica je da ne bih dobio mogućnost da budem selektor Srbije da nismo napravili takav uspjeh sa Slovenijom. Kada je sticajem okolnosti došlo do te utakmice, mogao sam samo da uživam u takmičenju sa asovima na terenu i van njega, da ukrstimo koplja i vidimo ko je bolji. Ne mislim da je neko očekivao da ću da napustim slovenački tim zato što u finalu igram protiv svoje zemlje.

Očekuje smotru radnog naziva „najbolje iz Srbije“ na junskom predolimpijskom turniru u „Areni“.

– Svi ti momci su velike patriote, ambasadori srpskog sporta i uvek su rado igrali za nacionalni tim. To je njihova odluka, nije obaveza. Bitno je da ne postoji presija, to zadovoljstvo mora da ide iz čovjeka. Želim im da imaju dobre sezone i budu zdravi, da okupimo najbolje što imamo sledećeg leta i prođemo zajedno kroz te utakmice.

Svi se nadaju sa – Nikolom Jokićem.

– U kontaktu sam sa svim igračima, sa Nikolom takođe. Ne može se očekivati da bilo ko od tih momaka u ovom trenutku da čvrstu garanciju da želi da igra. Oni ne igraju za selektora, već za nacionalni tim. U ovom trenutku pričamo o njima, njihovim sezonama. Ne vidim razlog da ne budu motivisani da igraju za reprezentaciju u olimpijskoj godini.

(Novosti)