Пастернак је био принуђен да одбије награду, али је свакако постао персона нон грата у Совјетском Савезу. Познат је цитат са једног скупа комунистичких писаца гдје је речено: „Нисам читао Пастернака, али га осуђујем“. Та фраза је постала афоризам који симболизује сав идиотизам цензуре у совјетској држави.
Протерани руски писац Александар Солжењицин на додели Нобелове награде у Стокхолму, 10. децембар 1970, фото: AFP
1. Иван Буњин (1933)
Буњин је први Рус који је добио Нобелову награду за књижевност. У том смислу је побједио свог главног ривала – Максима Горког, пролетерског писца и Стаљиновог миљеника.
фото: Георгиј Трунов, Википедија
Породица Нобел је дуго живјела у царској Русији. Њима је 1916. године припадала трећина руске сирове нафте. Бољшевичка револуција је, међутим, приморала Алфредовог рођака Емануела Нобела да побегне из Русије, услед чега се распала цијела трговачка империја његове породице.
Касније је током 1920-их, док је живио у Паризу, Емануел био у тјесној вези са антисовјетски настројеним руским емигрантима. Један од њих је био Иван Буњин. Нобел званично није могао утицати на комитет, али су његове симпатије биле очигледне.
Буњин је добио награду „за стриктну умјетничку вјештину са којом је наставио традицију руске класичне прозе“. Шведска академија је прецизирала да је Буњин изабран „да бисмо очистили савјест која нас мучи што смо пропустили Чехова и Толстоја“.
Па ипак, совјетски медији су тврдили да је награда политички мотивисана јер је додјељена „непријатељу револуције“. Због тога је СССР деценијама имао негативан став према Нобеловој награди.
Ево појединих Буњинових књига које обавезно треба прочитати.
2. Борис Пастернак (1958)
фото: Институт руске литературе
Пастернак је добио награду „за важна достигнућа, како у савременој лирској поезији тако и у области велике руске епске традиције“. Његов „Доктор Живаго“ управо је био представљен свијету уочи додјељивања награде и први пут је објављен у Италији, након што је забрањен у Совјетском Савезу.
Државни медији и бирократе у СССР-у покренули су кампању против Пастернака. Окарактерисали су га као издајника отаџбине зато што је његово дјело издато у иностранству и што је добио Нобелову награду, јер је то третирано као нешто издајничко и антисовјетско.
Пастернак је био принуђен да одбије награду, али је свакако постао персона нон грата у Совјетском Савезу. Познат је цитат са једног скупа комунистичких писаца гдје је речено: „Нисам читао Пастернака, али га осуђујем“. Та фраза је постала афоризам који симболизује сав идиотизам цензуре у совјетској држави.
3. Михаил Шолохов (1965)
фото :Иван Денисенко, Sputnik
Шолохов је аутор епског романа „Тихи Дон“ у коме се говори о руском козаштву у доба Револуције и Грађанског рата. За овај роман се често каже да је то „рат и мир 20. вијека“. Књига је, међутим, била предмет многих противречности као и конспиролошких спекулација о томе да Шолохов није њен прави аутор јер у другим његовим дјелима није одражен тако истанчани књижевни стил и таленат.
Комитет га је ипак изабрао и доделио му награду „за умјетничку снагу и интегритет са којим је у свом донском епу изразио историјску фазу у животу руског народа“.
Овога пута совјетска држава није имала ништа против награде. Штавише, власти су 1958. године покушале да промовишу Шолохова као писца. Совјетском амбасадору у Шведској било је наложено да стави до знања као ће СССР бити веома захвалан ако се награда додјели Шолохову.
4. Александар Солжењинцин (1970)
фото: Getty Images
Солжењицин је био први совјетски писац који је у својим романима отворено говорио о Гулагу. Његов „Један дан Ивана Денисовича“ са описом свакодневице робијаша у логору, објављен је 1962. године и постао је сензација у СССР-у.
Солжењицин је осам година провео у Гулагу, а после ослобођења је постао дисидент и борац за људска права. У тренутку када је добио Нобелову награду у СССР-у је већ обустављено објављивање његових радова.
<
Награду је добио „за ону моралну снагу са којом се непоколебљиво држао традиције руске књижевности“. То је још више окренуло совјетску власт против Солжењицина и његовог „антисовјетског“ дјеловања. Четири године касније је протјеран из земље и тек тада је био у прилици да прими награду и новац који иде уз њу.
5. Јосиф Бродски (1987)
фото: AP
Бродски је још од детињства сањао о Нобеловој награди. Хтио је да као пјесник буде признат на међународномо нивоу. Осјећао је клаустрофобију у Санкт Петербургу и уопште у Совјетском Савезу. Строга цензура није пропуштала његове стихове у штампу, они су се ширили само путем „самиздата“ (тј. преписивањем, прекуцавањем, фотографисањем или на неки други начин, без дозволе власти).
Он је тражио могућност да напусти земљу, и чак планирао да склопи фиктивни брак са Американком, али му је било тешко да се одлучи за тај корак. КГБ је затражио од њега да напусти земљу пре него што се сазнало за тај план. Тако је он отпутовао у САД.
У Америци је руски пјесник одлучио да промјени језик, али његови стихови на енглеском језику нису били толико успјешни. У САД је Бродски постао познат као професор историје руске књижевности и есејиста.
Његов дјечачки сан се остварио 1987. када је као пјесник добио Нобелову награду „за свеобухватно стваралаштво прожето јасноћом мисли и поетским интензитетом“.
