• Насловна
• Поглед

Кобно помодарство црногорске „елите“: Идеологија затирања Срба

1 min read

9 година ‎ Спутњик

Пише: Небојша Поповић

Обнављање државне независности 2006. године црногорски режим препознао је изгледа као идеалну прилику за спровођење агресивног идентитетског инжењеринга у Црној Гори. Само добијање државе, сад је то потпуно јасно, очито није задовољило „модерне“ црногорске елите, па су се својски потрудиле да уз државу Црној Гори поклоне и једну сасвим нову, уз њу примјерену идеологију. И то идеологију са, укратко, средишњом идејом да је цјелокупна црногорска историја до данашњих дана била лаж и обмана. Или каква „великосрпска завјера“ неслућених размјера уперена против сиротих Црногораца. Која траје, вјероватно, последњих 1.000 година, а засигурно и дуже. И у том погледу свакодневно сазнајемо понешто „ново“.

Сфера апсурда и патологије

Ову новост модерне црногорске државе и идентитета заиста је немогуће трезвено анализирати са објективног или научног становишта, а да посматрач одмах не помисли да феномен који анализира прије свега залази у сферу апсурда и патологије, а основни предзнак му је негативни и — антисрпски. А то је само одлика духовно, не и бројчано, „малих“ народа, какви Црногорци у прошлости никада нијесу били. Каква је то истински увреда за саму Црну Гору!

А како другачије сем патологијом објаснити тврдње појединаца који данас боље знају шта је заиста мислио Његош од њега самог, „преводе“ на црногорски „Горски вијенац“, или пишу књиге са бизарним насловима попут оних да је Тесла, у ствари, био Црногорац.

Примјери за то су бројни, а контрадикторности и нелогичности веће од бесконачних. Тако, на примјер, одмах се дâ уочити да идеолози модерног идентитета званично прокламују потребу за промовисањем новог, а истовремено тврде да црногорска историја траје дуже од десет вјекова. Логично питање је шта је по сриједи. Да ли је црногорски идентитет нешто ново или се ослања на хиљадугодишњу традицију? То би макар за почетак било нешто око чега би ваљало да се договоре.

Оно што је заиста забрињавајуће јесте чињеница да држава упорном промоцијом овог пројекта одреда промовише петоразредне или шесторазредне „интелектуалце“, који су на тај начин напрасно избили у први план. Што представља атак досад невиђених размјера на сам културни код народа и наноси неслућену штету будућим генерацијама.

А да је пропаганда беспризорна и агресивна, говори и то што су до прије 20 година сви листови и часописи у Црној Гори штампани искључиво ћирилицом, све локалне новине, као и сви годишњаци Црногорске академије наука и умјетности, и ђачка литература у издању Завода за наставна средства. Док се данас по државом декрету све штампа искључиво латиницом. А да не говоримо да се школски часописи користе као промотивни билтени НАТО-а и владајуће партије.

Будимир Алексић: Црна Гора као Црвена Хрватска

„Конструкција нове историје је смишљена у склопу државне политике и официјелне идеологије у Црној Гори која је овдје утврђена 1998. године, када је ДПС направила тај историјски заокрет и од странке која се залагала снажно за заједничку државу Црне Горе и Србије, постала странка која се залаже за самосталну Црну Гору“, истиче у разговору за Спутњик др Будимир Алексић, предсједник УО Института за српску културу у Црној Гори.

У склопу тога, како каже, „заснована је нова национална идеологија и државотворна политика базирана на визији Црне Горе као Црвене Хрватске на учењима Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Та њихова визија Црне Горе као једне несловенске, несрпске, црвенохрватске творевине и ентитета разрађена је дакле у цјелокупности“, прецизира наш саговорник.

Кључне тачке тог програма су, како тврди, следеће: „утемељење дукљанства као националне идеологије, стварање црногорског језика и потискивање ћириличног писма, конституисање црногорске цркве и прихватање уније, односно јединства са Римокатоличком црквом, и постепено покатоличавање Црногораца, о чему отворено говоре идеолози сепаратизма. Као и подршка великохрватској и великоалбанској идеји, односно стварање ’Велике Хрватске‘ и ’Велике Албаније‘“.

На бази овога креира се и нова историја, каже Алексић, која је већ ушла у школе, а која је ништа друго „до брутално фалсификовање историје Црне Горе“.

Једна од најбруталнијих неистина, по његовом мишљењу, јесте „да је 1918. Србија окупирала Црну Гору“ и да је у Црну Гору дошла „српска војска која је вршила терор“, која је спалила 5.000 кућа, и остале „морбидне и монструозне неистине које се приписују српској војски“, каже наш саговорник.

У склопу тог фалсификовања, тврди Алексић, иде и фалсификовање Његоша.

„Односно, како они кажу, ’ново читање‘ Његоша. Његошево дјело, Његошева идеја и Његошева мисао покушавају се тумачити у потпуно новом духу. Његош се проглашава геноцидним пјесником, поменимо само Новака Килибарду, Андреја Николаидиса и друге црногорске идеологе који га проглашавају геноцидним пјесником“, прецизира Алексић.

Како додаје, то се све ради уз „брутално избацивање из Његошевог ’Горског вијенца‘ свих садржаја који се односе на идентитет тога дјела и народа коме је Његош припадао. Гдје год се помиње српски народ, српска национална идеја, српски јунаци, витезови… све се то брише и Његош се такорећи обезличава, и у читанкама се само доноси онај одломак из ’Горског вијенца‘ који се популарно зове — ’Сан Вука Мандушића‘“.

По виђењу нашег саговорника, бројни су и други фалсификати и тенденциозна тумачења историје.

„На примјер, када је Други свјетски рат у питању, занимљиво је да су сва књижевна дјела која се односе на Други свјетски рат, а која говоре о страдању српског народа, избачена из лектире. Као што је ’Крвава бајка‘ Десанке Максимовић, као што је чувена поема ’Јама‘ Ивана Горана Ковачића, као што је ’Плава гробница‘ Милутина Бојића, ’Стојанка мајка Кнежопољка‘ Скендера Куленовића… Све је то, дакле, избачено из читанки, како се не би ђаци основних и средњих школа у Црној Гори упознали са садржајима оних књижевних дјела која у књижевно-умјетничкој форми свједоче о страдању српског народа у првом и другом свјетском рату. Дакле, тотално је политизовано школство, образовни систем је у функцији креирања нове историје, нове политике и нове идеологије“, закључује Алексић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: