Ko zaista vodi SAD: Da li će pripadnici ”Deep State“ dozvoliti da se ”razmašu” Tramp i Sanders

Bivši pripadnik CIA sa iskustvom rada u Turskoj ovog leta je napisao članak o „paralelnoj državi“. Izraz se odnosi na paralelnu „tajnu vladu“, ukorenjenu u vojnim i obaveštajnim službama, čiji je cilj da obezbedi nadgledanje izborne demokratije. Nije, međutim, Turska bila u fokusu članka koji je napisao Filip Giraldi (Philip Giraldi, 1946, bivši antiteroristički specijalac i obaveštajac CIA; prim. prev.) iako je i toj zemlji svojstven fenomen „paralelne države“. Tema je „paralelna država“ u Americi.

”Paralelna država” i američka realnost

Giraldi, danas izvršni direktor Saveta za nacionalni interes, spoljnopolitičke organizacije sa sedištem u Vašingtonu, nazvao je paralelnu državu „neizglasanim prisustvom unutar sistema neizabranih ličnosti, lišenih odgovorniosti, koje vode stvari iz senke“. Za razliku od Turske, u kojoj je, tvrdi Giraldi, „paralelna država“ pustila korenje u bezbednosnoj sferi, američka „paralelna država“ sastoji se od uticajnih uglednika, poput Klintonovih ili bivšeg šefa CIA Dejvida Petreusa. Oni su nastanjeni u Njujorku i Vašingtonu, žive u blagostanju koje im oobezbeđuju vlada i korporativna moć, sarađuju sa zakonodavcima i njihovim saradnicima na Kapitol Hilu kao plaćeni lobisti, kao bivši političari, uzimajući milione za uticaj na banke, honorarno radeći u njima kao tehnokrate koje posreduju između Goldman Saksa i ministarstva finansija. Oni rade sa milijarderima, koji mašu političkim donacijama, ali i sa intelektualcima čije ideje finansiraju korporacije radi udela u njihovim istraživanjima.

Naravno, sve ovo zvuči kao dreka nekog levičarskog teoretičara zavere, posebno ako se ima u vidu časopis gde je tekst objavljen. Reč je o Američkom konzervativcu (The American Conservative), koji piše protiv desničarskog establišmenta.

Metafora o „paralelnoj državi“ izgleda kao oznaka kojom se objašnjava aktuelna američka realnost. Pisac Piter Dejl Skot, profesor emeritus engleskog jezika na Univerzitetu u Kaliforniji, prošle je godine objavio knjigu Američka paralelna država, gde se piše o ulozi bezbednosnih operativaca te naftnih i finansijskih kompanija. U međuvremenu, Majk Lofgren, republikanac koji je 28 godina proveo kao asistent u Kongresu do završetka karijere 2011. taj izraz je koristio kako bi opisao tajni dvopartijski konsenzus „o finansijama i privatizaciji“. Konsenzusi, kako kaže Lofgren, postizali su se dok se javnosti skretala pažnja popularnim debatama o „raznim društvenim pitanjima, poput legalizacije abortusa i gej-brakova“.

Podela novih karata

Moguće je, a možda i mudro, kao pogrešnu odbaciti ideju o „paralelnoj državi“. Teorije o silama iz senke uvek se uzimaju uz sumnju. Ipak, Amerika se suočava sa dvostrukim političkim fenomenom – Donaldom Trampom sa desne i Bernijem Sendersom sa leve strane. Javni establišment sada ulaže napore kako bi ih sprečio da odu predaleko i „paralelna država“ deli nove karte.

„Debata u Republikanskoj partiji svela se na zaustavljanje kampanje Donalda Trampa“, može se pročitati na naslovnim stranama. Piše se o tome kako se republikanski donatori ne slažu sa njegovim nekonvencionalnim stavovima i pogledima, poput onih o trgovini i oporezivanju finansijske elite, koji ne priliče jednom biznismenu i milijarderu. Izvršioci tih radova nisu osećali nikakvu nelagodu u javnosti što je u stranačkoj eliti potvrđen konzensus kako bi se „učinilo nešto da se zaustavi Tramp“ u nečemu što bi trebalo da izgleda kao demokratski proces.
 Tu je i polemika unutar elite u Demokratskoj stranci, odakle stižu informacije da se njeni lideri boje pobune Bernija Sendersa, izrazitog socijaldemokrate zbog kojeg prave plan B, uvodeći Hilari Klinton u trku kako bi ga oslabili. Sve ranije rezervne varijante bile su sede demokrate bele puti, koji su i ranije bili kandidati za predsednika i koji su za donatore mnogo sigurnija opcija od Sendersa.

Tramp i Senders su potpuno usvojili populistički segment današnjeg američkog diskursa – prvi jer je nezavisan od pokvarenog uticaja milijardera a drugi jer želi da drastično smanji društvenu nejednakost. Obojica su se u tandemu izdigli na ovim preliminarnim izborima, suprotno predviđanjima većine. A sada ostaje da se vidi koliko daleko ili koliko „paralelno“ su demokratske stranke spremne idu da obezbede demokratiju u zemlji.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Preuzeto sa Novog Standarda.