Ко смије, а ко не смије? Кад је фашизам „љубав према домовини“

Док Европа наизглед чува стандарде антифашизма, поштовања људских права и осјетљивости на историјске трауме, на Балкану та правила очигледно важе селективно – нарочито када је ријеч о Србима. Најновији примјер долази из Хрватске, гдје министар одбране Иван Анушић отворено, у програму националне телевизије, хладнокрвно признаје да је на концерту Марка Перковића Томпсона узвикнуо поздрав „За дом спремни“ – усташки поклич који је Уставни суд Хрватске прогласио неуставним. И шта се десило? Апсолутно ништа.

Не само да изостанак реакције Европске уније и организација за људска права указује на двоструке аршине – већ и чињеница да такав поздрав, обавијен у обланду „догађаја који ће промијенити хрватско друштво“, добија институционалну подршку. Министар војске, у држави чланици ЕУ, не само да брани употребу поздрава који је синоним за проусташку идеологију и злочине над Србима, Јеврејима и Ромима – већ га назива симболом патриотизма и легитимним дијелом хрватске културе.

Сад замислимо да је неки министар у Србији или Црној Гори, макар и фолклорно, поменуо српске жртве у Јасеновцу, Градини или злочине над Србима у „Олуји“, или – не дај Боже – носио шајкачу и запјевао епску пјесму о Косову. Каква би бура настала? Државни секретари, амбасаде, НВО сектор и медији широм региона би „упалили аларм“, упозоравали на „враћање у деведесете“, српски „национализам“, „агресивни шовинизам“, „угрожавање стабилности региона“. Србија би била прозвана, осуђена и стављена на нову црну листу.

Овдје је кључна ствар: Срби немају право ни на културно, ни на историјско, ни на симболичко памћење. Док Хрватска отворено слави пјевача који је у више наврата величао НДХ и усташке злочине, српска застава, тробојка, или стих о одбрани огњишта – одмах постаје „ретроградна порука“. Србима се континуирано ускраћује легитимитет да буду жртве. Њихов бол није „европски“, њихово страдање није „пожељно“, њихов отпор се не вреднује – већ сатанизује.