• Издвојено
• Поглед

Ко нам турира историју?

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Мило Ђукановић

У озбиљним интелектуалним круговима није подигао прашину па није било потребе ни да се било што слеже. Ипак оно много пута ВЕЋ ВИЂЕНО са исте адресе заслужује коментар. Задржаћу се искључиво на првој страни текста, односно на дијелу који се тиче слободних избора и легитимитета власти у претходних 104 године црногорске историје којима се Предсједник Црне Горе бавио.

Опасно и до бола боде очи, када тродеценијски, несмењиви предсједник Партије и Државе, упозорава да свака Влада осим његове пријети уништењем Црне Горе.

Цитирам:

Међутим, околност да Црна Гора има Владу која је у стању да јој приреди такав злочин са јасним предумишљајем, потпуно свјесно, с намјером, трагична је.

Предсједникова фрустрација новом Владом је последица, чињенице да је послије 30 година Црна Гора 30. августа 2020. године први пут добила Владу која није формирана на основу изборне крађе. Промјену коју је с радошћу дочекао слободарски дио Црне Горе њен шестоструки премијер и двоструки предсједник државе назва трагедијом и злочином са јасним предумишљајем.

У следећој реченици Предсједник подсјећа да нам се нешто слично догодило и прије 104 године.

Цитирам:

„Нелегитимну Подгоричку скупштину, да је среће, сви требало да презиремо јер је у тренутку њеног аветања Црна Гора имала свој Устав, свог краља, свој парламент и своју владу.“

Предсједник заборавља да је и прије 30. августа 2020. Црна Гора имала исто што и 1918. године. Имала је свој Устав, свог предсједника (краља), свој парламент и своју владу. Предсједник с невјероватном лакоћом повезује два догађаја који су се Црној Гори поткрала током два вијека. Изједначио је изборе од 30. августа 2020. године са Подгоричком Скупштином од 1. децембра 1918. године. Предсједник својој старој пароли „Никад више 1918. година“ индиректно додаје нову „Никад више 2020. година.“ Поданици одани идеологији Предсједникове партије препознали су вапај њеног првог човјека. Приклонили су му се, а његови медијски телали почели да шире глас како ће без Предсједника Ђукановића Црна Гора пропасти као што је некада пропала без краља Николе. Никоме не пада на памет да упореди међународне околности у којима се Црна Гора налазила прије сто и кусур година и у којима се сада налази. Подржаваоци Предсједника избјегавају да кажу нешто о личностима које су биле на челу Црне Горе тада и данас. Занемарују чињеницу да је данашњи Предсједник Црне Горе неупоредиво млађи и богатији, много непросвећенији и беспризорнији владар од некадашњег Господара Црне Горе краља Николе. Превиђају да је народ у данашњој Црној Гори захваљујући ДПС-у можда чак и више индоктриниран, искључив и подијељен него што је био прије 100 година. Избјегавају да помену чак ни околности у којима су, свако у свом времену, дјеловали два Господара Црне Горе, Краљ Никола Петровић и Предсједник Мило Ђукановић. Нијесу се ни сјетили да макар нешто напишу о њиховим посвећеностима држави, жртвама које су принијели на њен олтар. Када се већ на 1918. годину позивају избјегавају да дају макар неки мали податак о образовањима, интелектима, култури, духовностима, таленатима, политичким способностима црногорских вођа, ондашњих и садашњих .

Оно што заобилазе политички коментатори у својим прокламацијама, пашквилима, и отвореним подршкама Предсједнику Црне Горе у циљу манипулација са давно минулом 1918. годином надокнадићемо кратком анализом. У чему су сличности а у чему разлике између 1918. и 2020. године. Разлика је у титулама краља и предсједника. И у још понечем. Краљ Никола се образовао у Француској. Његови учитељи, гости сарадници, саговорници били су Европејци. Од рецимо Лазе Костића доктора правних наука, Валтазара Богишића, преко умјетника попут Влаха Буковца, књижевника Јована Јовановића Змаја, Бернарда Шоа, Павла Ровинског… Сви су радо долазили на Цетиње да би се дружили и разговарали са Господаром Црне Горе.

Данашњи Предсједник односно нови Господар или Краљ Црне Горе како га и де факто доживљавају вјерни партијски поданици образовао се у Момиишићима. Његови партнери, гости, сарадници углавном су се образовали неколико километара даље у Доњој Горици на Универзитету који је Предсједник формирао. О талентима, стваралаштву, просвјетитељском, државничком и војничком духу краља Николе који је Црну Гору напустио 1916. године можемо се информисати у библиотекама, на позоришним сценама, у међународним институтцијама историје и културе, по мемоарима и путописима угледних му сабесједника и савременика. О Предсједнику Ђукановићу углавном се информишемо у жутој штампи, по кич рубрикама, емисијама снзационалистичких телевизија, по црним хроникама, из међународних и домаћих афера и скандала, од којих су неке, може бити и исконструисане и фалсификоване да науде угледу Предсједника. Ипак у сваком случају афере га предуго прате, обнављају се, опстају и догађају на мјестима на којима се редовно појављује и име Предсједника Црне Горе.

Ни биографске, каријерне цртице два најдуговјечнија владара Црне Горе (Изузимајући Тита) не треба занемарити. Књаз Никола наследник династије Петровић Његош у својој 69. години је проглашен за краља Црне Горе. Мило Ђукановић ученик Средње економске школе у Титограду, успон је доживио у Савезу Социјалистичке омладине из кога је у својој 29.  години ступио на трон Црне Горе као премијер, одакле до дана данашњег господари државом.

Афинитете ДПС-а и коалиционих му партнера да пронађу сличности и повежу 1918. годину са 2020. годином било би неумјесно анализирати. Предалеко би отишли. Зато се вратимо на Предсједников ауторски текст и размислимо што га је навело да споји 1918. и 2020. годину. Зашто Ђукановић турира историју. Зашто надовезује и спаја неспојиво. У сваком случају његов мотив је далеко од борбе за стабилнију државу и просперитетно друштво. Његов мотив је упињање прстом у тобожње издајнике Црне Горе. Уосталом све његове изборне кампање биле су базиране на означавању патриота и издајника. У овој последњој Предсједник истовремено заговара и признаје слободну вољу грађана али исто тако у ово предизборно вријеме указује на слободну вољу као на потенцијалну издају. Ко не гласа за њега и његову политичку обцију биће издајник попут оних који су 1918. године гласали на Подгоричкој скупштини. Предсједник на самом почетку ауторског текста наглашава да свака политичка промјена у Црној Гори може бити трагична. Мало затим Предсједник назива, замислите израза, АВЕТАЊЕМ једну политичку промјену која се Црној Гори десила прије 104. године у ратним условима. Предсједник и његови следбеници не знају да су се у том свјетском АВЕТАЊУ распала четири царства Аустро-Угарско, Османско, Њемачко, Руско. У општем метежу нестајале су старе државе, формирале се нове, а мала Црна Гора послије одласка краља у егзил изгубила је државност стечену на Берлинском конгресу. Колико ли тек АВЕТА човјек који ове свјетске догађаје назива АВЕТАЊЕМ.

„Црна Гора је тада имала свој Устав, свог краља, свој парламент и своју владу.“

пише Предсједник не схватајући контекст мировних преговора и договора великих сила, давно започетих династичких сукоба између Србије и Црне Горе, унутрашњих прилика на Балкану којег су коју годину раније тресла два Балканска рата, неколико варљивих војних савеза и конвенција. Предсједника Ђукановића треба стално подсјећати да је Црна Гора и прије 30. августа 2020. имала исто што и 1918. године. Имала је свој Устав, свог краља (предсједника), свој парламент и своју владу. Доживјела је промјене јер се уморила од Ђукановићеве аутократије, идеологије национализма и једнопартизма. Препунила јој се мјешина гријеха. Црна Гора је прикупила снаге, рекла НЕ Ђукановићу и његовој партији и већ сјутрадан осванула као одговорније и праведније друштво. То потврђују започети обрачуни са организованим криминалом и пљачакашима Црне Горе. Ко је спреман то да види биће му јасно од чега Ђукановић бјежи у свом ауторском тексту.

Предсједник Ђукановић не бира начин на који ће релативизовати деценијску корупцију, организовани криминал, морално посртање укупног црногорског друштва. Стога у игру уводи небулозе о 1918. години и 2020. години називајући историјске процесе АВЕТАЊЕМ и ЗЛОЧИНОМ СА ЈАСНИМ ПРЕДУМИШЉАЈЕМ.

Текст предсједника ДПС-а по свему личи на које се пакује заједно с љековима у оним малим кутијицама. Упуство за употребу ријетко ко чита. И овај ауторски текст ће тако проћи из разлога што су Ђукановићеви љекови шарена лажа а Упуство за употребу још шаренија лажа. Ауторски текст или Упуство за употребу адресирано је на подржаваоце Ђукановићеве деспотије, на задрте гласаче, националисте и евентуалне коалиционе партнере. Које ли ироније. Ђукановићево Упуство за употребу треба да допринесе тобожњем оздрављењу и спасу Црне Горе која је управо од њега и његове партије обољела, а од његових пословних подухвата и његових партнера брутално похарана и економски готово уништена. Да ли оном анахроном и историјски бесмисленом слогану „Никад више 1918.“ предсједник Ђукановић додаје нови слоган „Никад више 2020.“ Најављује ли нове изборе под обједињеним слоганима „Никад више промјене“ и „Нек је вјечна моја Црна Гора“

Извор: Журнал.ме

Пише: Ранко Рајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: