• Топ 1

Ко је обојио револуцију?

3 дана ‎ ИН4С

Милош Томић

Пише: Милош Томић

У почетку — без имена, без амблема, без изворишта. Само гласови младих, пароле и улица. Као да је слобода сама себи дошла у госте. Али свака наивност има рок трајања. И свака прича — свог редитеља.

Седам месеци касније, сценографија је расклопљена. Нема више мистерије. Вође су се оголиле, финансијери испливали, а организатори — као пауни — претрчали у први план. На улицама више не марширају идеали, већ амбиције. Не појмови, већ пројекти. Не људи, већ механизми.

Ово није револуција. Ово је операција.

Сложена.

Детаљно припремљена. Подржана логистиком, новцем, медијима и страном вољом. Са циљем — не корекције, већ деструкције. Не бољитка, већ парализе.

Први су искорачили академци. Не као мислиоци, већ као диригенти. Са катедре у уличну мрежу. Потом невладине организације, уигране као симфонија, финансиране са више адреса него што има амбасада у Београду. За њима – медији, дисциплиновано уједначени, као да им је неко из исте редакције писао уводнике. А у првом реду – деца. Младост истурена као штит, али и као мамац.
Студенти постају извођачи радова. Професори — надзорници. Сцене перформанса: цвеће полицији, венчање на раскрсници, песма на блокади. Патке, песнице, срце на длану. Револуција у боји — али не у нашој палети.

Опозиционе политичке странке?

Заборављене. Превазиђене. Избачене из сценарија. Њихова улога сведена је на комично: хватање за камеру, покушај да ухвате ритам револуције коју нису ни писали ни најавили. Ово је игра великих. Они нису добили позивницу.

Пројекат? Хладно и темељно испланиран.

Сценарио није оригиналан. Комбинација већ виђеног:

Од Шиптара: деца у првим редовима, блокаде, стране камере.

Од Кумровца: Пленуми, мантре, морални линч.

Од Кине: културна револуција, студентске гарде.

Од НВО: амблеми, друштвене мреже, симболи, агресивна кампања.

Аутори? По укусу: неко каже Енглези — вековни мајстори саботажа. Други кажу Американци — финансијери глобалног инжењеринга. Трећи шапућу: Руси — у сенци свега, увек присутни. А неко, без много филозофије, показује прстом у дубоку државу, мултинационалну хидру чији су интереси већи од било које заставе.

Једно је сигурно — сви имају интерес да Србија не буде јака. Да Александар Вучић не буде независтан. Да институције буду обесмишљене, а народ — завађен.

Ово није побуна. Ово је урушавање.

Циљ? Разарање српског друштва. Парализа образовања. Удар на економију. Растурање институција. Злоупотреба деце. Пресецање кичме националне свести.

Све замотано у ружичасту амбалажу борбе за будућност.

Србија је гледала овакве филмове. И преживела их. Исто су покушавали и 2000. И 2008. И 2012. Али у једном су погрешили: народ није више наиван. Људи више не верују у „спонтано“. Није спонтано кад се симболи штампају унапред, кад мрежа дистрибуције ради као да је изборна кампања, кад сви говоре исто — а нико не говори у своје име.

Ово није побуна младих. Ово је инсталирана представа. Са добро плаћеним глумцима и лошим сценариом. Са режисером који није из ове земље и са продукцијом која жели једно: да Србија поново буде провинција, а не држава.

Црно на бело. Без сенке. Без боје.

Ипак, у срцу те операције постоји један зид: Александар Вучић. Његов ауторитет и државничка снага одбранили су Србију од туђих сценарија. Његов отпор је препрека свим обојеним револуцијама и гаранција да Србија остане своја.

Док је Вучић на челу, Србија није ничија играчка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: