Ко је лопов, а ко лажов: Мило и 40000 радних мјеста (ВИДЕО)
1 min read
Обећања ДПС-а и лидера те партије Мила Ђукановића у протеклих 27 година, од кад је на власти, тешко је и сјетити се свих, али само осврћући се на парламентарне изборе прије четири године, и обећања Ђукановића да ће отворити нових 40.000 радних мјеста потврђује ону стару изреку „обећање лудом радовање“.
„Кључни проблем Црне Горе, које показује ово кризно вријеме није ни корупција ни криминал, ни не ефикасност правне државе, јер се наша правна држава развија и није реално било претпоставити да ћемо у шест година формирати институије и постићи њихову оптималну ефикасност. Наш кључни проблем је назапосленост то је прблем који мучи сваку породицу, а самим тим то је и економски и социјални проблем па и политики проблем„, истакао је Ђукановић на изборној трибини 2012. године пред парламантарне изборе додајући да је обавеза сваке владе да тај проблем има као свој приоритет.
„Jа желим да вам обећам, да ће то бити наш стратешки задатак у наредних четири године и да нијесмо случајно записали да ће наша коалиција у наредних четири године обезбиједити отварање нових 40.000 радних мјеста“, обећао је Ђукановић давне 2012. године.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
DOBRO ISPRICANA PRICA O NAMA ,MOJ DRAGI SIBINE!TO STO UOVA BRDA ZADJE SVJETSKA VELJA POLITIKA ,KAO U DOBA DJIDA I MOSA KAD JE SVAKI SEOSKI ZBIR POSTAO „ORGANIZOVANI“ZLOTVOR SVOJE PORODICE,BRATSTVA I PLEMENA!NEMA NAMA POVRATKA U NORMALU SVE DOK NE RASCISTIMO I JASNO UKAZEMO NA TE TRAGICNE TRENUTKE NASE ZBILJE.VLAST KOJA U KONTINUITETU VLADA OD VREMENA MOSE I DJIDE ,KOJU ONI OFORMISE NA OTPADU PORODICNOG,BRASTVENICKOG I PLEMENSKOG .OD „DEMOKRATA“TIPA NJIHOVIH““ PJESMICA KOJE KAZUJU SVE O NJIMA „UBICEMO SVAKOG SKOTA KO JE PROTIV KAPEJOTA,KO ZA DRUGA TITA NIJE ,CRNA ZEMLJA CE GA KRIJE“!“NOSIM KAPU NA TR IROGA I BORIM SE PROTIV BOGA“!“PJEVALI SU I PJESMICE PROTIV DANASNJIH MENTORA „AMERIKA I ENGLESKA BICE ZEMLJA PROLETERSKA“!
Opet ti i ja, uvaženi i dokoni moj, i neko bi lako mogao pomisliti kako nam se nešto debelo kriva, kako smo, na primjer, bez posla, samim tim i bez ugleda u široj famelji, a što se tiče društva, – pa ono dokonjake ne drži za ozbiljne ljude (da ne kažem nešto gore), i džaba što tobož raspredamo metafizičke teme, u velelepnom parku na pjesničkoj klupi, za šire narodne mase, predstavljamo ništa drugo do dvije sfucane avetinje, koje sigurnim korakom idu sigurnom ćorsokaku, ali, šta da se radi, po ugledu na gospodina Diogena, i mi ćemo šesnaestog oktombra, niz ulicu gore-dolje gurati bure, čisto da nešto činimo, ne, daleko bilo, nećemo udarati na sva zvona Uzbuna!, ovo je dan konačne odluke, jer, čemu to, od neponovljivog smo učili da za kraj treba sačuvati zeru cinizma, šta nam ko može, kakav diktator i lažna opozicija, sve je to skupa tralalajka, kao i 40.000 radnih mjesta, i 27 godina bačenih u ništavilo, stvari treba jasno sagledati, možda ovaj narod jednostavno treba ovakvu vlast, u kojoj je pjesnik sa pendrekom negdje veći smrad od elementarnog Tarzana (koji, zaista, umalo do poslednjeg perpera ne opuva ionako dekintirano Bijelo polje), ako je tako nešto moguće, a nije da nije, vidiš i sam, izuzev DF-a, svako drugi mu (u političkom smislu, može i u drugom, aj ga znaj sad…) pruža slamku spasa, „opoziciona trojka“ nije drugo do paprat, ili ako više voliš – lišaj!, čuvarofoteljaši, da na kraju budem precizan, kao što sam, dođavola, i ovaj put u uvodnoj rečenici preopširan…
Jedan pjesnik reče kako diktator (ovi naš, da, nemoj me sad driblati tako ti svega) ima kič prirodu! Da! Diktator u izdanju odsječnosti mnogo govori o prirodi bića koju predstavlja sigurnim korakom: sve prateći sa dubokim uzdisanjem, diktator otkriva kako se, uistinu, plaši medija, osjeća neprijatnost pred kamerom, i drugi mu je, u svakom pogledu, najblaže rečeno mrzak. Duki (dugouško) Marković, nešto je sasvim drugo; taj vjeruje kako nema, kao što i nema, nikakav odraz, te prema tome ni odgovornost! Tarzan je, već priča za sebe… ne, ne mogu povjerovati da se onakav profil može o nešto ogriješiti, naprosto, njegova elementarnost (i zakleta protiv vertikalnost!) svakog razoruža. Daljenka je nešto, opet, za sebe i po sebi: od kafe kuvarice (molim lijepo, ni jednu profesiju ne vrijeđam, štaviše, držim da je biti apsolutno neprofesionalan podvig ništa manji nego biti ukrotitelj konja a la Hektor), one koja je na računaru tokom radnog vremena krišom igrala pasijans (valjda ubijajući kancelarijsku dosadu, šta li već), do one koja se vinula međ’ političke oblake, ta se više ne spušta na zemlju, i kako duboko vjeruje u ono što (ne) radi, rezultat je uvijek već više nego povoljan. Dakle, odokativno (da se poslužimo Gocijevim terminom, koji govori da se policajac, ipak, samo nakratko i time bezuspješno pretvarao da je poeta po opredeljenju i ništa manje prirodi), DPS je čisto zastiđe, i/ili, jednom riječju – stokupljevina! Međutim, nešto drugo brine, a to bi bilo društvo koje se olako upecalo na ovakvu vlast, pravdajući svoj gest onim – nema se alternative, ovi su jedini koji imaju iskustva, i vjerovatno da je najteže biti vlast, dok se svakom može da uprazno kritikuje i drži riječ kako ovo ili ono nije dobro, znaš o čemu pričam, čaršijska & udbaška story, koju podupire pamet birtije, itd. Ali, i to ima svoju granicu, i zato malo koja čaršijsko-birtijska glava zbori o korupciji i kriminalu, o divljem zapadu u kojeg se crvena montenegrina pretvorila. Naša stvarnost se dijeli na ćivot i revolver, na ikonu i kockarnicu, na Njegoša i Sava Bačića! Da, zar to ne govori o duhu kolektiva, o potrebi da se bude, po svaku cijenu prvi, makar da bi to „bio“ morao postati „britva.“ Nas nije malo (ma kako god sebe neko doživljavao!), taman nas je onoliko da se uvijek možemo pokazati u seratorskom izdanju! Dopustili smo, nakon takve istorije (koju je, da se ne varamo, i komunizam olako doveo u red – tu se sve znalo: prošlost je mrtva, religija je opijum, budućnost je u praxisu…), da nam se desi DPS, koji, izvini, takođe ispisuje jednu istoriju, i to onu koja nije tako mala, naprotiv. Tačno tako, i sad te saleti neki opštinarčić, sav zadihan na prostranom, prohladnom hodniku, sa riječima koje kao dušu ispušta na nos: Uh, sve se plašim da nas opet ne osvoji Srbija preko Rusije koja finansira kampanju Fronta, kako čuh!… Pogađaš, to je to novocrnogorsko licemjerstvo koje je gadno da gadnije ne može biti; ima, u svemu tome, nekog fetiša prema vlasti, koju je crnogorac neprekidno nosio (i danas nosi) sa sobom.
Dobro, veli jedan – vas dva nemate nikakve rabote, i stoga vam je lako da po vas bijeli dan palamudite o koječemu, pa i o sigurnom koraku koji je od prve znava kako treba Crna Gora da ide samo naprijed! Nemoj te, da ve ne kumim- nastavi četvrtan – a šta On nije uradio da nam ne bude bolje; čitav je svoj vijek založio da Crna Gora krene nabolje, da živimo bolje, što vam mora bit’ poznato. Nemojte što zamjerit, al’ tako ja mislim, bez njega ne bismo bili ni nezavisni, niti bismo otvorili pregovore, kao što ne bismo, kao što uskoro oćemo, uljegli u NATO. Zato – produži četvrtan- nemojte da ve ne kumim, batalite se te priče, i posla ima za onog koji oće da radi… (Tipično, je l’ da, i baš zbog toga skrštenih ruku sebi kažem: i ovo je, na neki način, rabotanje bez prestanka!)
Mi ili On
hronični dijagnoza GOTOV JE