Ko je koga izdao na crnogorskoj političkoj sceni?

Optužbe o izdaji, drame, prebrojavanje trobojki na protestima koje podržavaju jedni ministri protiv drugih – sve je to zaista nesvakidašnji kolorit političkih zbivanja u Crnoj Gori. Možda je najbolji primer toga zvanična Fejsbuk stranica Vlade Crne Gore koja čas objavljuje optužbe premijera protiv prvog potpredsednika Vlade, da bi već u sledećem trenutku objavila i sastanak Dritana Abazovića sa stranom delegacijom. Situacija, ipak, nije nimalo komična jer se neprekidnim prelivanjem nepostojane skupštinske većine bez koje Vlada ne može očekivano da funkcioniše prvenstv29eno troši, ionako neveliko, poverenje građana Crne Gore u sopstveni politički sistem. Nekako se ispušta iz vida da Crna Gora treba da funkcioniše kao država dugo vremena posle ovog kratkog momenta raskusurivanja mandatima i međuministarskog fratricida. Da li nova vlada znači izdaju volje birača, da li teškim rečima kao što je izdaja uopšte ima mesta u uslovima kada sve strane izjavljuju da nemaju nikakvu moralnu obavezu jedna prema drugoj, može se prevashodno zaključiti iz analize partija i biračkog tela koje su dosad činile parlamentarnu većinu.

Prostom matematikom, umećem sabiranja iz prvih razreda osnovne škole, nameće se zaključak da nova crnogorska vlada ne može biti formirana bez podrške barem jednog poslanika iz poslaničkog kluba Demokratske partije socijalista i Liberalne partije. Poslanički klub Demokratskog fronta raspolaže sa 15 mandata (Ujedinjena Crna Gora ne podržava formiranje nove vlade pod ovakvim uslovima, te povlači svoj jedan mandat inače bi bih bilo 16), klub Socijalističke narodne partije ima 5 mandata, klub Pokreta za promjene takođe 5, URA ima 4, manjine ukupno 5 (3 poslanika iz redova predstavnika Bošnjaka i 2 koji predstavljaju albansku nacionalnu manjinu), na kraju im se pridružuje gospodin Lekić iz poslaničkog kluba Demokrata i Demosa. Zbir je 35 mandata, za većinu u Skupštini potreban je glas 41 poslanika. Klubovi Socijaldemokrata i Socijaldemokratske partije imaju na raspolaganju 5 mandata (jedan mandat drži predstavnik albanske manjine, koji je uračunat u prethodnom izlaganju). Kada bi novu vladu podržala ova dva kluba, konačan zbir iznosi 40 mandata. Bez podrške 9 poslanika Demokrata, i po jednog poslanika UCG ili Prave, nije moguće dobiti potrebnu podršku za novi sastav vlade, bez makar jednog glasa iz poslaničkog kluba DPS-a.

Da li su birači Ujedinjene reformske akcije glasali da glavna politička tema u Crnoj Gori bude potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, popis sa nacionalnim predznakom i da dominantan javni diskurs bude sveden na nacionalističko nadgornjavanje dve dubinski podeljene strane? Mislim da nisu, štaviše može se spokojno reći da su im ta pitanja prilično daleka i neinteresantna, možda čak izražavaju i razdraženje. Međutim, izglasavanje nove vlade uz podršku DPS-a, nereformisanog DPS-a na čelu sa nesmenjenim Milo Đukanovićem, to se već približava ignorisanju volje birača URA. Zamislimo scenario po kom opozicija u Srbiji osvaja većinu mandata na izborima (koliko god to teško bilo zamisliti), samo da bi docnije neke od opoziconih partija podržale stvaranje nove vlade uz podršku Srpske napredne stranke, čiji je Vučić još uvek predsednik. To bi, složićete se, bio nonsens. Demokratska tranzicija, borba protiv kriminala i korupcije nikako ne može teći uz podršku onih struktura koje su i izgradile jedan korumpirani i kriminalni hibridni režim (bilo da pričamo o Crnoj Gori ili Srbiji). Stoga, URA ne može da izneveri svoje birače ako se ne prikloni diskursu srpskog nacionalizma koji nameće deo koalicije oko DF-a, ali saradnjom sa nereformisanim DPS-om može i hoće.

Koalicija oko Demokratskog fronta, to jest njeno biračko telo, vidi situaciju sasvim drugačije, shodno svom ideološkom polazištu. Čitav Demokratski front ne može se podvesti pod ideologiju srpskog nacionalizma jer je deo tog bloka i PzP Nebojše Medojevića, koji istupa, često sa bizarnim, ali ne i nacionalističkim izjavama. Njegovi su pogledi zapravo veoma aktuelni na marginama zapadnog političkog diskursa i zalaze u domen pomešane levičarsko-desničarske konspirologije. Nedavno su se i u Srbiji pojavile slične stranke, to jest reformatirale su svoj imidž da slede tim u jednom delu društva popularnim sentimentima (stranka Dosta je bilo je idealan primer toga). Tradicionalniji deo DF-a, njenog biračkog tela, više teži diskursu Srpske radikalne stranke pre nego što se iz nje izdvojio tandem Vučić-Nikolić i spojio srpsku nacionalističku ikonografiju sa proevropskim političkim delovanjem. Glasači PzP-a su kivni na čitav sistem, u globalnim razmerama, oni bi iz Crne Gore zadali fatalni udarac hobotnici Rotšild-Rokfeler, u srbijanskoj interpretaciji Đilas-Šolak, dok jezgro biračkog tela DF-a ima regionalnu perspektivu (dovoljna bi bila neka verzija državne zajednice Srbije, Crne Gore i Republike Srpske). I jedno i drugo su u domenu političkih fantazija, ali uverenja ne zavise od svakodnevne realnosti, već, naprotiv, od vere.

DF izneverava svoje birače ne samo uz podršku DPS-a, već i SD-a i SDP-a, koji često, sa svoje strane, nastupaju sa pozicija crnogorskog nacionalizma, govoreći o „posrbicama“ i sličnim pežoratvinim nazivima za Srbe u Crnoj Gori. Koliko god propaganda iz Beograda i redova DF-a sve vreme optuživala Krivokapića za izdaju srpstva, bez svake sumnje teško da se bilo kako shvaćeno srpstvo može braniti uz podršku DPS-a, SD-a i SDP-a. Definicija srpstva je, inače, krucijalna za razumevanje političkog diskursa DF-a i njegovih birača. Ukoliko je srpstvo negovanje istorijskog i kulturnog nasleđa Srba u Crnoj Gori, ko bi u jednoj građanskoj državi tome mogao da se usprotivi, ako je vid srpstva koji propagira DF cepkanje Crne Gore spolja ili iznutra, ako je to dovođenje crnogorske nezavisnosti u pitanje, onda je to već ideologija separatizma, na šta nijedna država na svetu, uključujući i Srbiju sa problemom separatizma na Kosovu i Metohiji, ne bi blagonaklono gledala. Kako god da se okrene, glasanje za novu vladu sa DPS-om, SD-om i SDP-om je direktno kršenje volje birača, a i simpatizera Demokratskog fronta. Zanimljivo je, naravno, da je nedavno na Pink televiziji imao priliku da nastupa ne samo gospodin Joković iz SNP-a, koji je prvi povukao podršku aktuelnoj vladi Zdravka Krivokapića, već i gospoda Mandić i Knežević iz DF-a koji su bili u iznenadnoj poseti Aleksandru Vučiću. U isto vreme je na sastanak sa patrijarhom SPC Porfirijem otišao stub nove vlade u formiranju Dritan Abazović. Stiče se utisak da Srbija svesrdno podržava ne samo rušenje vlade Krivokapića, već i formiranje nove vlade uz neminovnu podršku DPS-a, SD-a i SDP-a.

Što nas dovodi i do pitanja Socijalističke narodne partije. Socijalizam je, kao i svugde po Evropi, odavno zaboravljen. Levica je ionako odbacila socijalnu revoluciju u korist afirmacije beskonačnog broja marginalizovanih društvenih identiteta, zašto bi jedna mala crnogorska partija agitovala za pobunu svih prezrenih na svetu? SNP je partija koja se temelji na određenoj vrsti jugonostalgije, uključujući tu i treću Jugoslaviju, onu iz 90-ih. Plavi fudbalski i košarkaški dresovi, žestoki momci kratkog životnog veka i dugačkih cevi, ješćemo korijenje, volimo te otadžbino naša – sankcioni starter pek iz doba kada su naši roditelji sklapali tajne dogovore, ne koalicione, već one sa mesarom da im ostavi nešto šunke ispod tezge, jer meso nije moglo da se nađe u samoposlugama. Na osnovu toga i na osnovu sećanja na pokojnog Momira Bulatovića, SNP crpi određen deo glasova. Koga SNP može da izda kad preživljava na duhovima kojih odavno nema? Biće zbilja da niko nije ni ostao od birača da bude izdan. Funkcioneri SNP-a sada mogu uloviti po koju funkciju, kasnije mogu zameniti partijsku knjižicu za neku drugu i nikom ništa. Sasvim pristojna pogodba. Kao što je gospodin Joković na Pinku izjavio, njega podržavaju Srbija i SPC, zašto se onda ljutiti? Istini za volju, nakon toga je reagovala Mitropolija crnogorsko-primorska sa izjavom da ne podržava nikakvu vladu se podrškom DPS-a, što će reći da ne podržava Jokovića, Abazovića i sve ostale koji se sada dogovaraju oko nove vlade. Treba biti zaista iskren i konstatovati da je Jokovićeva izjava na mestu, on nije spominjao Mitropoliju, već SPC, a podršku najuticajnijeg dela SPC svakako ima, nije lagao ni za podršku Aleksandra Vučića, i nju ima.

Na kraju, šta je sa samim Krivokapićem, da li je on izdao nekog? Njegova najveća greška, koja će se vrlo verovatno ispostaviti kao kobna, jeste što je menjao saradnike i savetnike gotovo na dnevnoj osnovi. Kada neko ne raspolaže poslanicima, nema partijsku strukturu koja sprovodi disciplinu u članskim redovima, njegova najvažnija moneta je lojalnost. Lojalnošću se kupuje, ali se ne prodaje – to je zlatno pravilo. Gospodin Krivokapić je imao loše karte od starta, takav mu je bio položaj i na to nije mogao da utiče. Stalno je bio između čekića beogradsko-podgoričkih srpskih aktivista i ostataka bišveg režima Đukanovića. Premijer Krivokapić jeste sebe predstavljao više puta kao žrtvu, možda je to odista i bio, ali od toga nema nikakve koristi, lament ne donosi popularnost, niti glasove. Lament je poslednje utočište neodlučnog, pa hajde, i slabog čoveka. Pravedno je reći da bi malo koji politički akter u poziciji Krivokapića izašao kao pobednik, ali uz odanost svojim savetnicima i saradnicima, kao i uz opsežnu čistku kadrova hibridnog režima u svim ministarstvima koja su bila pod njegovom kontrolom, Krivokapić je mogao postati novi Gaj Grah, narodni tribun iznad partokartije. Njegova nezavidna pozicija je urpavo bila i njegov potencijalni adut. Odbaciti sve podmetnute optužbe za izdaju od strane partijaša, dok se vrše opsežne reforme u državi kroz sopstvena ministarstva. Videli smo na kraju balade tačno ko je bio i ostao lojalan premijeru od ministara: ministar finansija Milojko Spajić, ministar ekonomskog razvoja Jakov Milatović, ministar poljoprivrede Aleksandar Stijović, ministar ekologije, prostornog planiranja i urbanizma Ratko Mitrović, ministarka zdravlja Jelena Borovinić Bojović, ministarka odbrane Olivera Injac i ministarka prosvjete, nauke, kulture i sporta Vesna Bratić. Od njih, jedino se Vesna Bratić pokazala dovoljno efikasnom na planu borbe protiv prethodnog režima, iako je i ona imala svoja „lijeva skretanja“ u vidu seče sopstvenih saradnika. Projekat „Evropa sad“ može dati rezultate u dugoročnoj perspektivi, ali će, ako do toga dođe, lovorike preuzeti neka buduća vlast. Krivokapić pokušava protestima da spasi svoju vladu, kojoj sve manje ima spasa. U Skupštini on ima podršku od svega 11 poslanika, u vladi ima podršku većine ministara, ali ta vlada je blokirana i osuđena na propast ako se URA i DF budu držali dogovora koji su očigledno uveliko postigli (SNP radi javno, ono što DF radi tajno).

Po ponašanju Demokrata, UCG i Prave vidi se da su oni bili isključeni od dogovora – što manje pirata, veći je plen. Njihova pozicija dugoročno i nije loša. Moći će otvoreno da kritikuju novu vladu, što DF neće moći ako želi da zadrži mesta po dubini (a naravno da želi). Imajući u vidu da se biračko telo Demokrata i DF-a delimično poklapa, a UCG-a i Prave u potpunosti poklapa, oni će do sledećih izbora profitirati većom podrškom birača. Da li će dugo očekivana Demohrišćanska stranka Zdravka Krivokapića i Milojka Spajića (koji se već nameće kao perspektivni lider) biti formirana, zavisi od njihove volje i želje, ali i od toga koliko će otpora pružiti rušenju svoje vlade. Krivokapićev tvrd stav prema Abazoviću i podrška (i organizacija) protesta korak su u pozitivnom smeru za buduće pozicioniranje pomenute stranke, koja tek treba zvanično da bude osnovana. Predstava mora da se nastavi, ministri Krivokapića već razumeju da se njihova sadašnja uloga bliži kraju, ali treba misliti na budućnost. Od nove vlade sa podrškom DPS-a, Vučića i vrha SPC (bez Mitropolije), kao i enigmatičnog Eskobara koji bdi nad svima njima (nezainteresovan za sitne čarke i lične razmirice crnogorskih političara), teško da se može puno očekivati. Sigurno je da će biti još dana za megdana, politika je proces sa nebrojeno mnogo nastavaka.

Aleksandar Đokić, asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi